Moram da priznam da mi je postalo strašno mučno da
pišem o dnevno aktuelnim temama, valjda i ne zaslužuju da se o njima nešto
posebno kaže. Postali smo što bi rekli “transparentni” u svojim glupostima i namerama pa je svaki komentar suvišan. No izuzetak se pre ili kasnije desi, i kako to u Srbiji biva, desi se ponovo,
i ciklično se ponavlja posle određenog niza godina.
Sami ste svesni činjenice da su teorije zavere duboko
ukorenjene u genetski kod svakog “dubokomislećeg i dobronamernog patriote” u
zemlji Srbiji. Nego da ne tupim sa time,
vratimo se temi. Srbijom već neko vreme pali i žari takozvana “Votergejt
afera”. Inače da malo pojasnim sam Votergejt, onaj američki, se desio 1972
godine kada je američkom predsedniku Ričardu Niksonu dokazano prisluškivanje
političkih protivnika tada demokrata, te se cela stvar završila podnošenjem
ostavke istog, dok je on za uzvrat dobio amnestiju od krivičnog gonjenja.
Sad nekako imponuje da za lokalne svinjarije nadjemo
svetsku paralelu. Tačno je da Votergejt baš zvuči onako američki, bombastično,
ali nekako nije primereno jeleku i opanku na koji se akteri tako često
pozivaju. Jes ono zvuči, ali nije u duhu tradicije, a cenim da je tu malo
gospode, a više djilkoša te stoga
apelujem na situaciji primereniji vokabular. Znači, jeste Opra Vinfri zvučnija,
ali mi imamo Žiku Nikolića iliti šarenicu, volim i ja više peperse ali većinski
populacija (sa sve političkim vrhom) otkida na cecu i tako ti je to.
Tako da se ne kaže srpski Votergejt, nego Sumnjivo lice, to je naše izvorno, tradicionalno
iliti tako se dame i gospodo to u zemlji Srbiji radi. Korupcija, nepismenost i nesposobnost
su naše tradicijonalne vrednosti, pa ko nam ih sada može zabraniti, ili
osporiti, to je bre naše. Volimo mi i da gvirnemo kod komšije u dvorište, to je
jače od nas. Što su onda političari drugačiji. Pa ovde svako svakog prisluškuje
već desetinama godina i to je tradicija. Komšija više zna o vama nego vi sami. Garantujem
da je neko tražio listing čak i Đorđa Vukadinovića, a da ne pominjemo druge. Sve
u svemu ova buduća čistka u policiji niti je, niti se može nazvati Votergejt,
ali svakako mnogo više liči na plavu ribu, kljukanu dinastiju i svastikin but. Liči
na zemlju u kojoj su pevaljke i njihovi menadžeri stručnjaci, ministri pevaljke, crkva vodi politiku, a politika se izgubila negde izmedju, prosto raj za satiričare poput
Nušića .
A politika je
verovali ili ne način da jedno društvo preživi, tačnije, da se izgradi sistem
koji će zemlji omogućiti razvoj, a većini njenih stanovnika normalan život.
Čini mi se da se upravo ta definicija politike ovde totalno izgubila i ne samo
da to niko ne radi već gotovo niko i nema ambiciju da se time bavi. A
preživljavanje nije zagarantovana stvar, za to se treba
izboriti.
