Na žalost ne mogu a da se ne setim tužnih i jadnih devedesetih, jer čini mi se da je tada vreme za ovaj grad stalo, a u zadnjih desetak godina čak i da ide unazad. No ono što je bitno za ovu priču je sledeće: Grad Negotin je devedesetih, polako počeo da prestaje da bude grad, a počeo da liči na zabačenu selendru kojom vladaju bahati, samoljubivi i u svojoj samoživosti oholi „ljudi“. Poverovali su sebi, da je njihova svrha postojanja VLAST, kojom bi se inače služili da sebi (i svojima) život učine prihvatljivijim, i u svakom smislu boljim. To naravno oni samim svojim rodjenjem i zaslužuju, oni i naravno niko više. Tada se naravno, formira jedan (na žalast ne unikatan) model ponašanja na lokalnoj političkoj sceni, koji i pored svoje velike izopačenosti i nakaradnosti, gradjani polako počinju da prihvataju za normalan, a on je sažet u sledećem: „Ja sam stvoritelj i apsolutni gospodar svega, grada NEGOTINA, ja sam JAVNIH PREDUZEĆA i čitave ADMINISTRACIJE BOG i svime što je javno dobro ja raspolažem. Ja služim uglavnom sebi, a po malo i narodu. Ko ovo ne prihvati za jedinu i apsolutnu istinu, stići će ga sasvim zaslužena i NamaIzazvana kazna“.
Onda naravno dolazi da takozvanih demokratskih promena, velika očekivanja, velike nade, i na žalost veliko razočarenje. Kako to već u zemlji Srbiji biva „sjahao Kurta, da uzjaše Murta“. Tada se gornji model menja i usavršava u sledeći: JA a ne ONI, sam stvoritelj i apsolutni gospodar svega, grada NEGOTINA, ja sam JAVNIH PREDUZEĆA i čitave ADMINISTRACIJE BOG i svime što je javno dobro ja raspolažem. Ja služim uglavnom i ISKLJUČIVO SEBI. Ko ovo ne prihvati za jedinu i apsolutnu istinu, stići će ga sasvim zaslužena i NamaIzazvana kazna, koju će prekršioc ponizno prihvatiti, jer je to u njegovom interesu“.
Desilo se tada, tih devedesetih, da je Salaš otvorio (ili bar održao) svoj bioskop, pa su se malobrojne bioskopske predstave tada u njemu održavale. Naravno u Negotinu je tada u sali bioskopa bio market za promet robe široke potrošnje, jer zaboga šta će nama bioskop, oni koji su ga ukinuli ga ionako ne gledaju, a sve naravno pripada njima i nikome više. Tada smo se tih devedesetih, rugali lokalnim političarima parolom: „Salaš ima bioskop, a gde je nama naš“. Valjda je u toj rečenici bilo sažeto sve što je gradjanska omladina tada o toj i takvoj vladavini mislila, ili u prevodu: „HEJ POLITIČARI OVO JE NAŠ GRAD, A NE VAŠA LOKALNA BIRTIJA“.
Danas na sreću, bioskop kakav-takav imamo, ali sve drugo me neodoljivo podseća na to vreme. Gledajući lokalne televizije Salaš, Bor, Zaječar, ne mogu a da ne pitam, kako smo to dozvolili da ostanemo bez ijednog iole ozbiljnog elektronskog medija. Pod time naravno podrazumevam ozbiljan informativni program, autorske emisije, omladinski program i sve ono što bi trebalo da ima jedna gradska televizija. Dali su STV i Krajina to ikada bili, ne znam, ali svakako da su bili daleko ozbiljniji i bolji od onoga što sada imamo. Zahvaljujući satelitskom programu, ja bolje znam šta se dešava u Briselu, nego u Negotinu. Vođeni nakaradnom logikom, da sve što ne možemo da kontrolišemo, bolje da propadne, (ili u prevodu - ja te ranim, ti me laješ), takozvane demokrate su uspele ono što ni Milošević nije, tačnije da ubiju sva glasila širokih narodnih masa. Trenutno u gradu imamo samo TV Rama, koja nažalost još nije izrasla u televiziju kakvu Negotin zaslužuje. Ako smo sve druge upropastili, šta nas to sprečava, da bar nju organizaciono i finansiski podpomognemo, da postane nešto čime ćemo se svi ponositi.
Ostaje mi samo da se nadam, da će naša lokalna vlast (ova ili neka sledeća), imati više širine i mudrosti nego prethodne, i da bar po malo počne da služi i narodu. Za početak bi i to bio napredak. Hademo da probamo da pogledamo bar par godina dana unapred, ako već nismo sposobni za dalje. A do tad ne mogu a da ne zaključim „Salaš ima televiziju, a gde je nama naša...“
Нема коментара:
Постави коментар