уторак, 30. август 2011.

SRBI U SVEMIRU


Sve češće se setim one : „Da nije žalosno, bilo bi smešno“. Sad kako sam ja nepopravljivi optimista, meni je smešno, što će reći nisam sklon apatiji. A razloga za smeh svakim danom sve više.


Naime ako niste znali, Vlada Srbije, kako javljaju štampani i elektronski mediji, osniva agenciju za istragu pomorskih nesreća?! Predlogom zakona o pomorskoj plovidbi, koji bi hitno trebalo da bude usvojen u Skupštini, predviđeno je osnivanje organa koji će se baviti utvrđivanjem uzroka pomorskih nezgoda, a još nije poznato koliko će to novo telo koštati građane Srbije, kao ni ko će u njemu sedeti. Kako je navedeno u obrazloženju predloga zakona o pomorskoj plovidbi, to pitanje biće rešeno donošenjem posebnog propisa.

Da stvar bude još neverovatnija, osnivanje novog organa neuspešno su pokušali da objasne pisci samog zakona u kome stoji da će se to telo baviti ispitivanjem uzroka pomorskih nesreća, predlaganjem mera u cilju njihovog izbegavanja i unapređenjem pomorske plovidbe. Paradoks je veći kada se dalje čita tekst zakona u kome piše da Srbija nema pomorske brodove.  U obrazloženju zakona navodi se i da se novi propisi o pomorskoj plovidbi donose jer to traži Evropska unija, kao i da Srbija ima preko 5.000 pomoraca koji rade na stranim brodovima.


Biće da ovi morski vuci imaju strašno jake „stričeve“, pa je potrebno naći uhlebljenje za tetke, strine, i drugu bratiju. No, da ne budemo na kraj srca, i ja bih da malo pomognem. Eto ja predlažem osnivanje svemirske agencije. Ova agencija bi se bavila istraživanjem svemira i svim delatnostima koje iz toga proizilaze. Uzor bi bila naravno ko drugi nego NASA (National Aeronautics and Space Administration). Sva ova kapetanija bi, ako  za to pokaže interesovanje, bila prekvalifikovana u kosmonaute. Eto tako bi bar bili okrenuti budućnosti, i naravno ovo ulagenje bi se pravdalo ulaganjem u budućnost. A da vidim toga ko bi sa sigurnošću rekao da nam to neće trebati, ko zna šta budućnost donosi i koje su granice našeg, za gluposti neiscrpnog potencijala. Ipak smo mi nebeski narod.


A kako smo mi narod sa vizijom, i duhom koji izgleda umire zadnji, momci iz NOĆNE SMENE su ovakav scenario i predvideli, pa uživajte u prvoj epizodi njihovog serijala SRBI U SVEMIRU, i koga briga „Što Madjarska nema more, a ima ratnu mornaricu“.




четвртак, 18. август 2011.

ČIJI JE OVO BEER FEST™


Ova tema bi više legla mom prijatelju, ali ću je ovoga puta obraditi ja. Povod, pogodili ste, Belgrade Beer Fest osmi po redu, ali ne festival već mesto održavanja istog, naravno sveta nam prestonica Beograd. Sad, da se taj festival zove bilo kako drugačije, ne bi me toliko nerviralo, ali zašto baš Beer Fest.


Naime pre 26 godina, osamdeset kilometara severnije, u mestu Bečkerek iliti Zrenjanin neko se pametno setio da iskoristi tradiciju u ispijanju i proizvodnji piva dugu više od 240 godina i počeo da organizuje manifestaciju „Dani Piva“. Proizvodnja piva započela je na ovim prostorima davne 1745.godine. Pivarski majstor Sebastijan Krajcezen je otvorio prvu radionicu za proizvodnju piva i od tada je prožimanje gradskog života i života pivare nastavljeno u kontinuitetu do današnjih dana. 1878.godine pivaru kupuje jedan od najvećih veleposednika u Vojvodini, Lazar Dunđerski, koji je značajno proširio pivaru. Doveo je tada najbolje arhitekte iz Praga koji su osmislili sjajan kompleks zgrada čiju je estetsku vrednost potvrdilo vreme. Krenuvši putem tranzicije i privatizacije, ista je uslovila pad proizvodnje, a ubrzo posle i prestanak rada. Sada čeka opet svoje vreme sa iskustvom dugim preko 260 godina. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog sećanja na te sretne dane jedne pivare, stanovnici Zrenjanina ne dozvoljavaju da se ova manifestacija prekine.


Manifestacija „Dani piva“, nastala je 1986. godine. Te prve dane piva organizovali su Turistički savez opštine Zrenjanin i Ugostiteljsko preduzeće „Vojvodina“ uz nekolicinu entuzijasta. Gradom su počeli da defiluju fijakeri koji su točili besplatno pivo, pozivajući sugrađane na druženje i dobro raspoloženje. Svirali su i igrali dečji ansabli, deklamovali pesnici i slikali slikari, mirisala kraj Begeja riblja čorba... Iako je u početku sve podsećalo na vašar, polako se stvarala fizionomija budućih susretanja Zrenjaninaca sa brojnim gostima i svojim sugrađanima. Manifestacija se održavala svake godine krajem leta. Priredbe su "seljene" od poslednjih dana avgusta, do prvih dana oktobra, da bi se ustalile u poslednjoj nedelji avgusta.


Eto sad dolazimo do poente, od 2003 se eto i u Beogradu organizuje Beer Fest. Festival je uz podršku institucija i medija prerastao u najveći na ovim prostorima, kažu i u ovom delu Evrope. A gle slučajnosti i on se organizuje krajem avgusta. Sad, nije da Beograd nema tradiciju proizvodnje i ispijanja piva, ali se to, pogotovu ovo prvo, uvek bolje radilo na nekim drugim mestima. Pa bar Beograd ima kapaciteta da sam smisli i organizuje nešto novo. Nema potrebe da se „otmima“, i to uz podršku države. Pa ko će nedelju dana posle ovakvog festivala u Beogradu ići u Zrenjanin? A pogledajte ko je sve Beer Fest podržao, verovali ili ne čak i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja.


Zašto slični festivali kao Dani piva ili Zaječaska gitarijada sa  tradicijom dugom desetinu godina, nemaju takvu podršku. Tu je potrebna intervencija i države i njenih institucija. Ili da skratim ono što je danas Beer Fest su trebali da budu Dani piva. Zašto nisu, pitajte vaše političare kada vam sad u izbornoj kampanji budu obećavali kule i decentralizacije.

недеља, 14. август 2011.

LONDON CALLING


E pa, ko što neko reče, dogorelo i njima. Znam da bi normalna ljudska reakcija na ono što se dešava u Engleskoj trebalo da bude saosećanje i zabrinutost, al nešto mi se neda. Valjda reciprocitet, ko bi ga znao.

Nego, ono što mi je zanimljivo u celoj stvari je, uzrok haosa koji je nastao. Jeste povod bilo ubistvo mladića od strane njihovih organa reda, ali je uzrok kažu, socijalno nezadovoljstvo širokih narodnih masa. Pa ima toga, gle čuda i u visokosofisticiranom kapitalizmu, ko bi rekao. Digla se kuka i motika, ili kako bi mi rekli „Kosovo za patike revolucija“, te počela da otima ono što im je bilo veoma nedostupno, a tako privlačno, a zarad nebeske pravde.  Zajebano je rasti u sistemu u kome imati znači sve, a ne imati znači da si niko i ništa, a nemaš.


Nema tu politike, to su uglavnom klinci koji nemaju pojma ni ko im je premijer. Naravno IT tehnologije su opet odradile svoje (BlackBerry Messenger u prvom planu, zbog algoritma enkripcije, te nemogućnosti praćenja od strane organa reda, uz naravno Facebook i Twitter), pa su deca i fantastično dobro organizovana. Ali ono što im je pokretač je bunt, oni ne prihvataju svoj socijalni status u društvu, iliti svoju „kastu“ koja im je rodjenjem nametnuta.  Sad, mora im se priznati da imaju stila  - Sony skladište u Enfieldu, Tesco supermarket u Bethnal Geenu, restoran Jamie Olivera u Birminghamu... Ne lupa se to tamo šta se stigne, fina je to gospoda. A čini se da su im  malko zakazali i organi reda, valjda su i oni fini.


Sad šalu nastranu, zamislite da se sva ta energija i mladost politički instrumentalizuje, te se celom tom divljaštvu da ideološki smisao. Ko bi to mogao zaustaviti? Da li bi to bio početak stvarne revolucije i promene društvenog sistema i šta je alternativa postojećem?


Neverovatno je koliko je sve to ranjivo i na staklenim nogama. SEKA  (svetska ekonomska kriza), koja je pre koju godinu uzdrmala svet, je pokazala da je ekonomski poredak, vodećih svetskih ekonomija, kao kula od karata. Može ga srušiti i najmanji povetarac. A ako do toga dodje, eto nama svetske žurke sa nesagledivim posledicama. A gle čuda, na pomulu je  nova SEKA.

Kako mi tu stojimo? Ko što napisah u jednom od postova, (zamalo) kriza ovo područje nije ni napuštala, da bi mogla da se vrati. Da bi mi bili nezadovoljni, treba nas prvo zadovoljiti, a to je reklo bi se nemoguća misija. Tako da bi bilo lepo da „igranka“, ako je i bude, ovoga puta prodje bez nas, jer naši klinci su ideološki obojeni rodjeni, nema tu slučajnosti, kaste su još u formiranju sveže i nejake , a organi reda prekaljeni i bogami kad zatreba ne baš fini.

субота, 06. август 2011.

MIRIS NOVINA


Znam da elektronske verzije novina polako, ali sigurno, smanjuju tiraže novinskih izdavačkih kuća. Ja sam medjutim i dalje sentimentalno vezan za miris novina i miris jutarnje kafe. To mi je i dalje neprevazidjena stvar, džaba elektronika, tu računari ne pomažu.


Prolazio sam juče ulicom Vojvode Mišića, ne znam da li se sećate starog politikinog kioska, za one koji Negotin znaju po objektima, levo od poslastičare Dunav. E pa ono što me je obradovalo je da se tamo ponovo prodaju novine. Kao mali sam tu često dolazio i kupovao stripove i tada omiljeni Politikin Zabavnik. Ali sam često svraćao i da samo razgledam raznorazne novine i uživam u njihovom predivnom mirisu. On se posebno osećao u tom zatvorenom i uvučenom kiosku.  Kada udjete, levo je bio pult prepun novina, veoma uredno naslaganih. Iza prodavačice kao i sa njene leve i desne strane svuda su bile police prepune dnevnih, nedeljnih i mesečnih izdanja raznih novina. Žena koja je tada tu radila je uvek imala živaca i strpljenja i mirno štrikala svoj rad, dok sam se ja bavio prelistavanjem novina. To je za mene prosto bilo magično mesto.


Sve u svemu, imam kontinuitet čitanja dnevne štampe od jedno dvadeset i nešto više godina. Današnji ritual, kada se za to ima vremena, su jutarnje novine i kafa u kućnoj varijanti i to uglavnom vikendom. Trudim se da pročitam više različitih dnevnih izdanja, i mada medju njima defnitivno ima razlike, generalno se mogu izvući i neke sličnosti koje važe za većinu. Sve je manje ozbiljnih i dobrih kolumnista, kao i novinara, pa samim tim je i sadržina novina takva kakva je. Skoro da je pravilo da u gotovo svim dnevnim novinama rubrike crne hronike bivaju sve veće, na uštrb svega drugog. Siguran sam da, kada i nemaju materijala za tu rubriku, iskopaće ga u nekoj vukoje.... ove naše zemlje. Negde se neko sranje sigurno desilo. Kao da bez crne hronike, nije dovoljno crno. Od prve strane pa do zadnjih nekoliko, koje su uglavnom posvećene kulturi, zabavi i sportu, sve crnjak do crnjaka. Nije ovde ni ružičasto, ali  mi se čini da je crnjak više opredeljenje glavnih urednika, nago realno stanje stvari, iliti daj narodu šta voli. Upravo to ulagivanje javnom mnjenju, a ne njegovo formiranje, je ono što mi tu smeta. Kako su lagano, ali veoma primetno, finansiski interesi zamenili sve druge...


Naravno olovo je i dalje olovo, miris štampe je i dalje miris štampe, ali je izgubio svoju magiju, i meni definitivno sve manje prija. Razlog tome nisu samo godine, već receptura po kojoj se današnje novine spravljaju, kao i vlasništvo nad recepturom, u kojoj ima sve manje prinčeva, a sve više žaba.