GEOHRONOLOGIJA

Postojanje super heroja se može opravdati samo postojanjem i druge strane. Zlikovaca. O super herojima smo pričali prošlog puta, a sada malo i o ovim drugim. Iskoristiću svoje demokratijom dato pravo na moju slobodnu interpretaciju što istorije što geologije. Istorije složićete se, imamo i previše, a prosto je neverovatno da iz nje ništa nismo naučili. Biće da je zato što je uvek pogrešno i pristrasno napisana, pa o nama stranci znaju i više i bolje od nas samih. Ako ikada pročitate stručnu analizu što političkih analitičara, što stručnjaka za Balkan sa strane, videćete o čemu pričam, a i saznaćete o sebi ono što nas u školi nisu učili, i još nas ne uče.

Kako geologija istoriju zemlje deli na četiri doba, ja ću pokušati da ovo naše Balkansko grotlo podelim na epohe koje se meni čine interesantnim. Da ne bih išao previše daleko (jel to baš i nije moguće proveriti), za nultu godinu ću uzeti 1950 (odatle pa nadalje još imam živih svedoka).

1. Prebalkanijum – vreme pre balkanske eksplozije. Počelo kao vreme rada, entuzijazma, stvaranja ali i represije (valjda neophodne) da ljudsku svest drži na nivou za koji nije, niti će biti spremna (po mom dubokom uverenju nikada). Određeni periodi ove epohe se smatraju božanstvenim i neponovljivim, što verovatno jeste istina.

2. Balkanijum – vreme Balkanske eksplozije. Počelo kao vreme ogromne narodne energije, potpuno pogrešno kanalisane. Vreme ratnika, vreme razbojnika, vreme niskih strasti i vreme ispitivanja granica ljudske bahatosti i izdržljivosti. Ako prethodnu epohu možemo proglasiti za raj, ova je verovatno najpribližnija paklu.

3. Postbalkanijum – vreme posle Balkanske eksplozije (da pojasnim sadašnje vreme). Počelo završetkom predhodne epohe. Vreme trežnjenja, vreme smirivanja strasti, vreme lova u mutnom, klasne podele društva, vreme kompromisa.Kao posle svake dobre pijanke, mamurluk traje bar dvostruko duže, pa ako smo deset šenlučili, treznićemo se bar dvadeset godina. Nezgodno je što nas tako mamurne, svi ovi razbojnici, uglavnom preobučeni iz prethodne epohe, vaćare kako stignu. A mi ovako grogi pristajemo na sve, zbog glavobolje neshvatamo, a i kad shvatimo nemano ni snage, ni volje da reagujemo.Ostaci prethodne epohe se svakodnevno osećaju, svedoci smo odlaska sa scene tri poslednja balkanska „ratnika“. Oni su svoju misiju završili, poslužili su svrsi kojoj su i bili namenjeni, pa je polako vreme za „penziju“. Mislite li da je to slučajno, ja u takve slučajnosti ne verujem. Čini mi se da je prva faza „Balkanskog scenarija“ gotova, a sledi nam druga.

4. Superbalkanijum -  nadrealna utopiska tvorevina. Fikcija da balkanske zemlje mogu biti ravnopravne članice EU, kao evropski uredjene i ekonomski razvijene članice EU, šarena laža koja treba da nas drži u nadi pokorne. Niti mi imamo kapaciteta za jedan ovakav poduhvat, niti ga ima i jedna zemlja balkana. Pa ko će to reformisati sve ove zemlje i kad, da li još verujete u čarobne štapiće. Sa druge strane ja sumnjam i u iskrenu volju EU za tim. Istorija nas uči da su „kolonijanli“ interesi većine velikih sila za ovim prostorom uvek bili na prvom mestu. Mi polazimo od teze, da ćemo pod pritiskom EU mi sebe reformisati, i tako će nas oni naterati da mi postanemo uredjeni, bogati, razvijeni, valjda i lepši, jer je to gle čuda „njihov interes“. Zvuči li vam to logično. Novi koncept globalizacije, ne poznaje države i nacije, poznaje samo kapital i profit, po cenu svega. Multinacionalne kompanije su jače od većine malih država, sa većim budžetima, boljom organizacijom. Zato su i potrebne male države nedovoljno sposobne da same brinu o sebi. Šta zapravo oni hoće, pa jeftinu radnu snagu i ekploataciju nacionanlih bogatstava, a za uzvrat mi kao imamo državu. Izvinjavam se, to se danas zove strana investicija. Danas je to Telekom, sutra će biti EPS, prekosutra rudna bogatstva, ono malo nafte smo već prodali. Pa šta će nas to razviti, verovatno široka svest „kolonijalista“, njihovo „veliko“ srce i „društveno odgovorno poslovanje“. Super budućnost Balkana nam se smeši zar ne? Nemojte me pogrešno shvatiti, i ja mislim da mi moramo reformisati ovo društvo, ali zbog nas, i ne na ovaj način. Hoće li nas na to neko naterati, pa neće, to moramo sami. Šta nam vredi EU ako u nju udjemo za deset godina, sa stepenom razvoja np. današnje Rumunije. Pa tamo se ljudi bacaju sa balkona zbog socijalnog bunta. A mi ćemo isto tako, samo za deset godina. Super, zar ne?

Da ne budem ja preveliki pesimista, iskreno se nadam da sam promašio. Nekako mi se uz ovaj post slaže i sledeća pesma, a nagradno pitanje je kome je namenjena??? 

BETMEN, MANDRAK, FANTOM

Ako mislite da je vreme superheroja prošlost, čini se da ste u krivu. Svi ste naravno čuli za Betmena, Mandraka, Fantoma i slične junake iz stripova. Danas kada klinci ne čitaju stripove, pa je strip postao „alternativna umetnost“, ovi super junaci su postali ponovo popularni ekranizacijom na velikom platnu. Naravno kada se pomene junak i junaštvo, teško je da to može da prođe bez Srba, jer mi kako nam to „više vekovna tradicija nalaže“, se bar na tom polju, čini se dobro kotiramo. Ali šta nam sve to vredi kada za to znamo samo mi, jelte stranci za naše čojstvo i junaštvo znaju samo sa CNN-a, a bogami se ni njima, a ni nama nije svidela ekranizacija svega toga. Valjda loša režija, a o scenariju i da ne pričamo...

Nekako su se ovih dana složile kockice da i mi dobijemo svog super heroja. Inače, cela priča je krenula kada je srpski satirični sajt „Njuz.net” plasirao pre desetak dana neverovatnu priču o srpskom turisti koji je u alkoholisanom stanju pao sa litice u more direktno na glavu ajkule koja je sejala strah duž obala egipatskog letovališta Šarm el Šeik, i usmrtio je. Ovoj izmišljotini poverovali su mnogi svetski mediji, osim domaćih, pa je priču preneo i “Njujork post" kao i skoro svi regionalni mediji.  Jedan ruski portal je otišao toliko daleko da je napravio i grafiku o tome, koja obiluje zakonima fizike.

Na grafici se objašnjava kako je pijani Srbin mase od 80 kilograma pri slobodnom padu i ubrzanju, približne vrednosti ubrzanja sile zemljine teže 10 metara po sekundi na kvadrat, proizveo silu od 800 njutna pri padu na ajkulu (F=mxa). Rusi su odmah sračunali da je sila od 150 njutna jednaka minimalnoj sili nokautirajućeg udarca, pa su izveli zaključak da je i proizvedenih 800 njutna dovoljno da ubije krvoločnu ajkulu.

Da smo mi amerikanci, još juče bi počeo da se snima film, ali ovako cela papazjanija će se verovatno smiriti za koji dan i nikome ništa, neki su „proplivali“, neki se obrukali... Srbi su čini mi se ovoga puta ispali malo pametniji. Šta nam ovo govori, da kretena ima i vani jelte, da ih na gajimo samo mi. Kamo se izgubi profesionalizam? Provera informacija, detaljno čitanje i provera sajta sa koga se vesti objavljuju. Jasno je meni da je internet od ove planete napravio globalno selo, ali ovo je ipak malo previše.

Sad, ono što je meni zanimljivo, je šta je to nateralo toliki broj stranaca da poveruje u ovakvu jednu priču. Šta su glavne karakteristike, ovog našeg novog super heroja? Prvo da je Srbin (to nam imponuje), drugo da je pijan (to se nekako za imidž Srba u svetu i podrazumeva), i treće da je neuračunjiv (pa to bar nije sporno, to smo više puta dokazali). Čini mi se kliše, koji se o Srbiji i Srbima već previše dugo vremena provlači svuda u svetu. Jer ko što svojevremeno reče CNN kad „ne jedemo decu“, što ne bi pijani padali sa litice i ubijali ajkule. Pa i nije neka razlika. Valjda me podjednako nerviraju i kreteni koji na jednu ovakvu priču mogu da nasednu, kao i činjenica da je izgleda za ceo svet ovakva priča o nama normalna. Pa dokle bre...

Koliko će vremena trebati da prođe da se slika o nama promeni. Da li je to uopšte u skorijoj budućnosti moguće? Dokle ćemo važiti za divlje, pijano pleme sa Balkana, kome su civilizaciske tekovine, pa sa  njima i sapun, čudo koje ničemu ne služi. Odgovore na ova pitanja ja nemam, imate li ih vi? I još nešto, kada bih ja birao super heroja koji bi bio prototip srpskih političara, to bi izgledalo nekako ovako:

“… kradem siromašnima da bih dao bogatima!”

JEL ČITATE?

REZERVE

Michael Marshall Smith

Izdavač: Kojot, Beograd

Naslov originala: SPARES

...nije mi je preporučila „teta iz biblioteke“ iako je bila izložena i delu koji ja zovem „ovo mi hoćemo da čitaju naši korisnici ili uteravanje palanke u mainstream, mada može i mainstreama u palanku“. Privukle me korice. Znam, zvuči banalno, ali u poslednje vreme tamo odlazim potpuno nespremna, ne znam šta bih, pa to i nađem. Anyway/ bilo kako bilo, naslov me prvo podsetio na nešto tipa robne rezerve, deficitarna roba, zalihe (u dovoljnom broju) i slične stvari koje se mogu čuti kad je neka kriza nečega, nestašica, poskupljenje... Tekst na poleđini prekinuo je nesvesni tok pojmova iz narodski informativnih emisija.Znači nisu supplies, nego surprise!!

Prvi deo: Mrtav kod

Zvuči obećavajuće... (možda ne baš za Marvina). Prva glava, prva rečenica...Ok, solidno al mrzi me da kucam.

„rezerve“ jesu to što piše na koricama, ljudski klonovi zamorčići, živi rezervni delovi za ruke, noge, unutrašnje organe i ostalo što bi moglo prifaliti originalu, ali roman nije o njima, oni su tu da dočaraju atmosferu tipa „šta pokreće svet? Interes i profit, statistika je moćno sredvo a moral i etika zanemarljiv procenat u konačnoj računici“. A onda tu je „anti junak“, ex policajac, ex narkoman, ex ex, totalno sjeban u svakom pogledu, koji reši da „spase“ par komada tih rezervi. Džek.Uči ih da hodaju, sede, pričaju, da „vide“ i uvide, naravno ima i pomoć, neko ko je ispravan, nepogrešiv, droid Rečet, duša od robota. Ispostaviće se da je Rečet imao i neku širu misiju od pukog spašavanja rezervi, al to je već dosadni deo knjige. Zajebancija sa rezervama je ustvari neka vrsta iskupljenja za mračnu prošlost i pobuna protiv sistema. Samo ovi ne bacaju „kamenje na sistem“, u igri je gomila raznoraznog oružja i igračkica slične namene, život i smrt su kratki poput reklama za deterdžent a blokovi su predugački.

Inače taj „mrtav kod“ je i najživlji deo romana। Oko sto strana svega i svačega, izbalavljeno i zamazano u pokušaju da se rasplete i razjasni u ostatku knjige.

Drugi deo Jaz i treći deo, ne sećam se ni da li ga ima, su potpuno razočarenje. Ima i tu svega i svačega, akcija, droge, rat, heroji i antiheroji, Džekovi, dva frajera sa različite strane zakona, koji se usput zgotive (respect, man), i sl. Da su se tipovi smuvali više bi mi se dopao kraj, ovako, bezlična, nespretna mešavina klišea, osrednji triler, mutljavina Matriksa i Apokalipse danas...

Zavirite u knjigu („memorable quotes“):

...San svake izdužene građevine, kada poraste, jeste da postane megatržnica...

Glava dva, dragstor sa pokvarenim rashladnim uređajem koji pročavrlja sa Džekom i fora sa pornićima kod kase (kupac prati akciju pa ne proverava kusur). Živopisno mestašce, malo kasnije razmrljano eksplozivom.

...ali moj život je ponekad kao demonstracioni besplatni program u kom su sve ključne ili zanimljive opcije onesposobljene, i radi u probnom periodu od četrnaest dana koji se ponavlja iznova i iznova, a da nikad zaista ne bude moj....

E, da. Ima i zgodna riba koja povremeno uzvikuje „What is wrong with you?“.You je nekad tobom a nekad vama, a ona završi sa Džekom, naravno.

Word summary (simpatične reči koje bi bilo cool koristiti češće):

Rapt (eng. ushićen, naziv onoga na čemu je glavni lik), Gvadži (dobro ime za npr. psa)

N.A.L.E.D. AGAIN

Pisao sam pre par meseci na temu NALED-a. Neki ne bi prepoznali slona ni da ga obojite u ružičasto i stavite na sred puta ispred njih. Valjda bi ih zbunjivalo ružičasto prostranstvo. Da li se radi o strahu od nepoznatog ili o nespremnosti da se uhvate u koštac sa ozbiljnim problemima, biće da je ovo drugo. Znate nije prijatno sprovoditi reforme ni u jednom sektoru. Otpor je veliki. Birokratija, kao osnovni problem bilo kakve promene, je postala važnija i jača od života.

Koliko puta je svako od nas naleteo na birokratske procedude od kojih ga je zabolela glava. Zastarelost, u mnogo slučaja nepotrebnost, nefunkcionalnost, suprotnost logici, neusklađenost sa životnim potrebama korisnika su odlike administracije sa kojom se susrećemo svakodnevno. I uprkos svemu tome, ona opstaje, veoma je moćna i slobodno možemo reći drži ovu zemlju u zarobljeništvu decenijama. Svi su pred njima nemoćni, političari, gradjani... Svakodnevno im se svi klanjamo na svakom mogućem šalteru u ovoj zemlji.

Mnogo se pričalo od 2000. na ovamo o reformi administracije, a reformatora ni za lek. Uskoro se očekuje objavljivanje „Sive knjige III“ Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, koja je videćete poražavajuća. Od 214 preporuka koje je vlada usvojila, primenjena je 31. Do danas je od ukupno 76 predloga Sive knjige za smanjenje birokratije i ukidanje administrativnih procedura koje opterecuju privredu u Srbiji sprovedeno ili delimicno sprovedeno samo 10. Takozvana Sveobuhvatna reforma propisa (SRP, bez čekića), je manje više doživela fijasko, pogledajte tabelu:

Samo zbog nesprovodjenja preporuka iIi nedonošenja odgovarajućih zakona i njihove primene, privreda u Srbiji gubi ogroman novac. Evo primera uštede na samo pet procedura:

Blic je imao uvid u Sivu knjigu i direktno prozvao odgovorne za nečinjenje, a evo i linka.

Vratimo se malo u lokalni atar, naravno Negotin i dalje nije ni član ove organizacije, a ne daj bože da se nešto više odmaklo u stvaranju uslova za dolazak investitora. Umesto toga naša lokalna administracija demonstrira suprotno, odnosno snagu svoje inertnosti (pisao i o inerciji). I pored nas takvih kakvi smo, poneki investitor ipak reši da se upusti u mazohistički postupak privredjivanja u opštini Negotin. Uglavnom se radi o bivšim ili sadašnjim gastarbajterima, koji što iz ljubavi, što iz želje za zaradom i privređivanjem “kod kuće” , ipak otvaraju neke proizvodne firme u uvom kraju. Kako sam pažljivo pratio neke od priloga koji se bave tom tematikom na lokalnoj TV Rama, nisam mogao da ne primetim da su se svi od reda žalili na katastrofalne zakonske propise i sprovođenje istih od strane lokalnih predstavnika. Nesaradnja i nezainteresovanost opštinskih vlasti za realne problemi tih ljudi, takođe su istaknuti kao problemi. Pa zar svima u ovoj opštini nije jasno da ti ljudi ovde otvaraju radna mesta, upošljavaju ljude, plaćaju raznorazne takse, što opštini što državi, pa oni su ti koje treba držati kao malo vode na dlanu. Kakav je naš odnos prema njima najbolje pokazuje poslednji primer emitovan na TV Rami (inače odlično uradjen). Gospodina neću imenovati (pogledajte prilog), ali ovo što je njemu uradjeno vredja zdrav razum, a o privlačenju investicija da i ne govorimo.

Naime, posle osnivanja firme, čija je namena proizvodnja električne energije, investitoru stiže na naplatu takozvana “eko taksa” od 5.000.000 dinara. Iako je preduzeće još u osnivanju, faza izrade projektne dokumentacije, na osnovu koje će inostrani ivestitor uložiti pare u izgradnju vetro-generatora, “dranje” lokalnih haračlija je krenulo. Mislim da je i nepotrebno isticati, da je ovakav vid investiranja u proizvodnju energije, u većini evropskih zemalja uglavnom stimulisan upravo iz ekoloških razloga. Iako proizvodnja električne energije putem vetro-generatora nema nikakvih zagadjenja, u odnosu na npr. termoelektrane, mi naplaćujemo “eko taksu”, i to pre nego što je vetrenjača i nacrtana. “Divan” primer birokratije u službi  očuvanja životne sredine (pročitaj “Park iz doba Jure”). Ne znam da li je gore izgledalo pre ili posle obraćanja načelnika budžeta koji je objasnio da je on samo (po zakonu) radio svoj posao. Valjda je to radio i onaj što je odvrtao slavinu za gas u gasnoj komori, “samo” svoj posao. Pa kako gospodo ne odradiste svoj posao kada treba sve ovakve i slične propise uskladiti sa potrebama gradjana, potrebama privrede, a i elementarne logike, ili to možda nije vaš posao. Gde tu nestade radna etika?

Nadam se da će se neko od naših lokalnih političara probuditi i zavrnuti rukave, jer vreme teče, a Don Kihota u vidu investitora je sve manje. Zato gospodo uradite nešto po tom pitanju, jer uskoro nećeti imati za koga.

UZ MARŠALA TITA, JUNAČKOGA SINA...

Kako je nedelja za nama obilovala dogadjajima, nadam se da će se i Lale aktivirati, moj je utisak da fali njegov otisak. Imali smo tenisere, i svojatanje istih. Ministarku na pijaci koja je teniserima spustila cenu sa 450.000 na 180.000 evra,  svaka čast "domaćice". Mali Iđoš je uveo crnogorski jezik, vala što se mane tiče mogli su i latinski, jer mi smo bar svi poliglote, Nataša se posvađala sa Sergejom (to vas je pretpostavljam „posebno“ pogodilo), ministri imaju privatne firme.... U svetu još traje gužva oko Vikiliksa, bio ja i gledao, nema za nas smrtnike mnogo toga interesantnog (ali je lepo da ideala, pa neka je reč i o slobodi govora, još ima), Argentina priznala palestinsku državu , pa malo li je za jednu nedelju...

 

Sad baš, zanimljivo je i u svetu, ali to što nam ti „nadobudni stranci“ moraju priznati je da kod nas ipak malo zanimljivije. Tako je nekako, ne sa previše pompe, zbog svih ovih „značajnijih“ dogadjaja, neopaženo prošla vest o formiranju komunističke partije. Osnivač iste, nije niko drugi do Joška Broz (za mladje Titov unuk), koji je u ponedeljak u Beogradu Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu predao 12.000 potpisa za osnivanje te političke stranke. Predaju potpisa za registraciju petnaeste komunističke partije na teritoriji Srbije negodovanjem su propratili, kako su sebe predstavili, aktivisti "SKOJ-a", koji su pokličima "dole lažni komunisti" i "bando buržujska" nekoliko puta prekidali Brozovo obraćanje medijima. Simbolično, u minut do 12, unuk Josipa Broza Tita, Joška predao je 12 hiljada potpisa svojih pristalica koji žele da vide jednu snažnu i ujedinjenu partiju komunističkih ideja, koja bi – kako veruju – vratila narodu dostojanstvo, obnovila stari sistem vrednosti i ekonomski se povezala sa zemljama bivše Jugoslavije.

Evo šta je Joška kazao:

"Da pomognemo mladima da se školuju, starima da se leče, penzionerima da primaju plate...

Mi ćemo braniti lik i delo Josipa Broza Tita, kao i tekovine Narodno-oslobodilačke borbe, i insistirati na pomirenju naroda. Radićemo na tome da napravimo neko pomirenje, svako može biti član partije, bez obzira na veroispovest i nacionalnu opredeljenost. Nema više živih ni partizana ni četnika, dajte da pomirimo narod i krenemo u borbu za bolji život". Možda je ovo za njih recept, ko zna?!!

Znam da vam sve to zvuči smešno i naivno, pride izgubljeno u vremenu i prostoru. Ja u svemu tome vidim neki vid proročanstva. Možda sam malo subjektivan, valjda sam po prirodi levičar, što danas baš i nije „in“ , no šta ću. Ali ova skorašnja dešavanja, mislim na SEK-u (iliti Svetsku ekonomsku krizu), mogu biti samo najava nečega što bih ja nazvao slom liberalnog kapitalizma. Jer ako je komunizam uništio sam sebe (ako ne računamo radikalnosti i brutalnost samog komunizma,  lučke radnike u Gdanjsku, papu, „reformistu“ u Kremlju, ili vatreni antikomunizam Zapada), čini mi se da će kapitalizam pojesti sam sebe. Ako vam je ideja vodilja jednog društvenog uredjenja „uvek veći profit“, šta to ima za posledicu. Gde su granice dizanja profita (lažne pandemije, pa prodaja vakcine, bog te pita kakve nam lekove serviraju farmaceuti) grand parade, farme, neviđeni marketing raznoraznih proizvođača (čini mi se da je prva reč koju danas deca nauče sa reklame za deterdžent), pohlepa kao preduslov uspešnog mladog čoveka...Ako mi sami društvo danas definišemo kao demokratsko, tolerantno i humano, kako je moguće da ima toliko nepravde, bede i nasilja.

Koliko je ljudi danas spremno da se bori do kraja za ideju i ideale u koju veruje? Ako smo mi po nečemu poznati, to je onda revolucionarni duh i osećaj za pravdu/nepravdu (nije nam to donelo mnogo dobra u prošlosti, ali takvi smo kakvi smo). U našem vremenu, u kome su ideali jednakosti gurnuti u drugi plan i kada se gotovo ne reaguje na nepravdu ni u zemlji ni u svetu, postavlja se pitanje da li nama danas nedostaje Če Gevara. Mislim  da je samo pitanje vremena, kada će kao odgovor na sve što se dešava, stići neka nova/stara ideologija, koja će uz sve dorbe/loše strane iznedriti svoje vođe, svoje heroje. Inače u zemljama EU se prodaja Kapitala (mislim na knjigu)  utrostručila, govori li vam to išta? Ako to i doživimo, ko preživi pričaće. Pročitajte sledeći citat:

"Vlasnici kapitala i biznisa kod radnika poticati će i stimulirati potrebu da kupuju njihovu skupu robu: stanove, kuće i tehnologiju, obvezujuci ih pritom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdrzivosti... I na kraju ti neplaceni dugovi će izazvati bankrot banaka, koje će morati biti nacionalizirane, a država ce onda krenuti putem koji vodi u komunizam..." (Karl Marx, 1867., Kapital)

Uživajte uz pesmu fantastična je i hasta siempre comandante.

JEL ČITATE?

MAJMUN I BIT

Aldous Huxley

Izdavač:

August Cesarec Zagreb

Biblioteka džepna knjiga

Prva rečenica glasi: Bio je dan Gandhijeva umorstva, ali na Kalvariji očevici su u većoj meri bili zaokupljeni sadržajem svojih izletničkih košara negoli mogućim značenjem, po svemu zapravo običnog događaja kojem su prisustvovali...

Onda ide ćaskanje dvojice „radnika filmske indusrije“, pred koje se slučajno iz nekog kamiona prospe gomila filmskih scenarija, odbijenih, predodređenih za trajno arhiviranje... „poput zatočenika Inkvizicije u čudesnom bijegu s puta za lomaču“... Majmun i bit... spašen...

Prva rečenica scenarija „Majmun i bit“: intro u film: malo atmosfera, malo poezije, pomalo dosadno.Bar prvih nekoliko strana, a onda vas sve to povuče jako i brzo...i sve ste to već videli tu i tamo, ovde i svugde, i mi i drugi, uvijeno, prikriveno, filovano, poricano, dokazivano... to smo i mi i oni, nemi svedoci, „menadžeri“ čudnih vremena, žrtve, bundžije, dželati, šrafovi i poluge... i već kraj, ni srećan ni katasrofalan, samo prekid i dovoljno je da podignete pogled sa „štiva“, i ... sve se nastavlja. no end , no exit.

O čemu se, pobogu radi? Pa pročitajte. Ne traje duže od par dnevnika, srećnih ljudi, belih lađa i boljih života... a ima u biblioteci... za dž.. Ili izguglujte, to je još kraće.

„Maybe this world is another planet's hell.“ kaže autor , ne samo u vezi knjige. Inače, njegova „The Doors os perception“poslužila su i The Doorsima, za ime.

Zavirite u knjigu („memorable quotes“):

.. Jedan od pekara otvara vrata na peći i lopatom počinje ubacivati knjige u vatru. Kao znanstvenik, kao strastveni ljubitelj knjige, dr.Pool je duboko povrijeđen. „Pa to je užasno!“. Šef se samo nasmije. „Ulazi Fenomeniologija Duha , izlazi kukuruzni kruh. I to vraški dobar kruh.“...

...“Žena“, počinje djevojka još jednom, „je korablja Nesvetog duha, izvor svake rugobe, n...n...Au!“...

...“- neprijatelj vrste, kažnjena od Beliala, i priziva kaznu na sve one koji podlegnu belialu u njoj“...

...„Teško ćete zamisliti da nas je On mogao stvoriti ovakvima bez čuda“, nastavlja Namjesnik zaokupljen vlastitim mislima“ Ali On jeste, On jeste. Potpuno prirodnim sredstvima, služeći se ljudskim bićima i njihovom znanošću kao svojim instrumentima, stvorio je On potpuno novu vrstu ljudi, s deformitetom u krvi, s prljavštinom posvuda oko njih, a za nadalje, u budućnosti, bez ikakvih izgleda, osim s još više prljavštine, gorih deformiteta i konačno, potpunog uništenja. Da, strašna je stvar pasti u ruke Živog Đavola“

„Zašto ga onda“, pita dr Pool, „i dalje obožavate?“

„Zašto bacate hranu tigru koji reži? Da kupite bezbjednost. Da odgodite za kasnije strašnu neminovnost, pa makar za samo nekoliko minuta....

...Za trenutak se dr Pool krzma između sjećanja na zabrane njegove Majke, vjernosti Looli – vjernosti propisanoj od svih pjesnika i romanopisaca – i toplih, gibkih prirodnih Nagona. Nakon ootprilike četiri sekunde moralnog konflikta, on odabire, kao što smo i očekivali.....

Word summary (simpatične reči koje bi bilo cool koristiti češće):

Kalvarija, korablja

Ova knjiga me podsetila na („you might also like“): Kis, Tatjane Tolstoj...

PALA – MENTARIZAM

Kako život, vaseljena i sve ostalo funkcioniše po nekim prirodnim zakonima,  onog trenutka kada se ti zakoni naruše, dolazi do disfunkcije nekog od delova sistema. Zakoni koji važe u našoj palanci, nekad prkose, što zdravom razumu, što prirodnoj ravnoteži. Samo njeno funkcionisanje procenite sami a ja ću malo o zakonima.

Prvi zakon: Zakon inercije 

Telo ostaje u stanju mirovanja ili se kreće konstantnom brzinom ako na njega ne deluje nijedna sila, ili ako je rezultat svih sila koje na telo deluju jednaka nuli.

Nešto što me, valjda jednako izluđuje, kao  ljudska glupost, je inertnost, ne činjenje. Nekako je to valjda sindrom palanke, ta inertnost, koja nesposobne drži na mestu na kome jesu. Inertnost što kod njih samih - valjda kad ništa ne rade, ne mogu ništa ni da pogreše, što i kod ovih drugih - vremenom i oni izgube volju i nadu da je uopšte nešto moguće promeniti. U našoj maloj palanci je održana sedma sednica SO Negotin, na kojoj je izvršen i izbor/reizbor direktora Javnih preduzeća. Za dobre poznavaoce lokalnih dešavanja, ništa novo, politika donela – politika odnela, ni prvi ni zadnji put. Verujem da bi svako od vas imao šta da kaže, o ponekom izabranom kandidatu, ali moj najjači utisak nije njihov izbor, već jedan ne izbor. Gospodin Grbović  pored ispunjavanja svih potrebnih uslova, višegodišnjeg dobrog rada, nije izabran. Koju to poruku šalje zaposlenima u svim tim preduzećima, pretpostavljate i sami. Inercija čini mi se pobedjuje struku, rad, trud. 

Drugi zakon: Zakon sile
 

Ovaj zakon opisuje činjenicu da je promena kretanja (što je ubrzanje) nekog tela moguća jedino dejstvom sile i povezuje silu koja deluje na telo sa masom tela i ubrzanjem kojim se telo kreće.Veličina sile na neko telo direktno je srazmerna ubrzanju i masi tog tela. Smer sile ima isti smer kao i ubrzanje.

Posedovanje sile jeste moć, ali moć sa sobom nosi i ogromnu odgovornost, što za njeno korišćenje, što za ne korišćenje. Ako imate mogućnost da nešto promenite, a to ne uradite, odgovorni ste isto kao da ste to loše uradili. U dvadeset prvom veku, kada se brzo i misli i radi, biti inertan je gotovo nedopustivo. Onima koji to ne sfvate, nije mesto ni u javnom životu, ni na javnim funkcjama. Ako vam to demonstriraju oni koji bi trebalo da su primer suprotnog, čemu se nadati? Ne možemo promeniti ništa, ako prethodno ne promenimo sebe. Sad, ako celina deluje inertno, ne znači da su i pojedinačni elementi inertni, to je valjda ona slamka nade!!! Održavanje sednice samo kad se mora, čini mi se kao već ustaljena praksa Negotinske SO. Pa zar nema o čemu da se razgovara i rešava u ovoj opštini? Da li je neophodno čekati tri meseca pa onda raspravljati o pedeset tačaka? Kako se odbornici pripremaju za skupštinaska zasedanja, dali uopšte čitaju material koji dobiju? Da li svi koji pročitaju material razumeju šta su pročitali? Prateći sednicu skupštine, malo toga tu ima za pohvaliti. Ako izuzmemo nastupe gospodina Milovanovića (a ja bar mislim da je to dobar primer konstruktivnog opozicionog delovanja), sve ostalo je bledo. Mislim da nam treba više konstruktivnosti i rada što na poziciji, što u opoziciji, jer svako za to nosi svoj deo odgovornosti. To je jedini način primene sile, a zarad promene kretanje nekog procesa, čijim kretanjem nismo zadovoljni.

Treći zakon: Zakon akcije i reakcije

Za svaku silu akcije koja deluje na neko telo postoji i sila reakcije. Sila reakcije je istog intenziteta i pravca kao i sila akcije ali suprotnog smera. Važno je istaći da se one uzajamno ne poništavaju.

Svaka prava inicijativa, ili pravilna upotreba sile, biva lako prepoznata, i ima pozitivne odjeke. Međutim, kakva god da je akcija, reakcija je neizostavna. Kontrolom akcije kontrolišemo i reakciju. Ako je akcija već učinjena, kako promeniti reakciju? Direktori Javnih preduzeća su kako tako izabrani, ono što bih sad ja očekivao je da ih prvo vidim na sednici na sledećem zasedanju. Da svako od njih iznese presek stanja koje su zatekli, kako vide firmu za godinu dana unapred, kakva je strategija razvoja firme u vremenskom interalu od pet do deset godina, i šta su, odnosno će oni uraditi da se to postigne. To bi bilo nešto opipljivo na osnovu čega bi gradjani mogli ocenjivati njihov rad. Ako pritisak javnosti tu izostane, pa i sama pozicija/opozicija ne preduzme konkretne akcije u tom pravcu, verujem da će i reakcija biti kao i do sada, uglavnom ne baš zadovoljavajuća. Priznaćete, iako ima izuzetaka, da uglavnom  rad direktora Javnih preduzeća nije bio na zadovoljavajućem nivou, a dokaz za to je i sama situacija u tim preduzećima. 

I za kraj, ne znam šta bi Njutn rekao za ovo moje skrnavljenje njegovih zakona, ali sam siguran da bi nam Yoda svima poželeo „May the Force be with you“.

JEL’ ČITATE?

Jel’čitate na radnom mestu? Sudeći po ovim japi-zapad fazonima, to je nepristojno. Ako se već mora, spakujte to u neke fascikle (sa seminara), omote spisa, razne ukoričene izveštaje i referate. Nezgodno je zbog formata ali ne i nemoguće (dokazano). Novine su dozvoljene, dnevne, to može da se podvede pod opštu informisanost. Sve to prožima i internet (ko ima), lakše je za kamuflažu mada verujem da računar kao „sredstvo rada“ većini uposlenika više služi za FB virtuelno poselo, igrice i slično pa tek onda za informisanje i edukaciju.(uf, kolika rečenica). Van efektnog radnog vremena.

Jednu mladu pripravnicu bibliotekarku su kolege prekorno gledale jer je čitala za vreme pauze za ručak. Uz ručak. Nepristojnost? Nepoštovanje? Skrnavljenje kulture primitivnim potrebama ili ignorisanje kolega. Možda. A to se dešavalo u Istočnom Berlinu šezdesetih, u „Buridanovom magarcu“ Gintera de Brojna. Ako kući nemate vremena a na poslu uslove, pročitajte ovo, pa ćete možda ipak naći vremena i za knjigu.

Fenomenalno. Ima i u biblioteci (provereno).

Jeste zabavno čitati o knjizi, ali veće je uživanje uživati u njima. Dečaci kad to shvate, o ženama, postanu muškarci. A i obrnuto.

PARK IZ DOBA JURE

„Kupajte se i secite nokte kad ste u inostranstvu. Šišajte se kad odete na godišnji odmor. Što više djubreta ostavljajte van  Beograda. U Beogradu više nema mesta.“

                                                            Dušan Radović

U pakleno toplo letnje jutro 18. avgusta 2110. godine, krećemo ka Nacionalnom parku Đerdap, kako u Beogradu zovu ovu oblast. Ovo je zadnji nacionalni park Srbije (od šest) koji obilazimo ovom turom. Prvu pauzu pravimo na Srebrnom jezeru, koje je nekada bilo prava turistička destinacija. Nekadašnji hotel i njegova letnja bašta više od pola veka ne rade. Srebrno Jezero je dugačko 14 km, a široko 300 metara. Jezero je bogato ribom (som, smuđ, šaran, amur), a po Ginisovoj knjizi rekorda iz njega je izvađen najveći šaran težak 44 kilograma. Uz osvežavajuće napitke koje smo poneli posmatramo jezero. Mali predah, malo priče, pa nastavak puta.

Đerdapska klisura, zajedno sa monumentalnom tvrđavom Golubac podignutom na mestu gde Dunav dostiže neverovatnih osam kilometara širine, predstavlja jedan od najlepših prizora u Srbiji. Sa svojim mnogobrojnim pećinama (Zlotska pećina, Ceremošnja, Rajkova pećina) istočna Srbija predstavlja raj za speleologe. Nakada je tu živeo veliki broj pripadnika vlaške nacionalne manjine, danas je ceo ovaj kraj deo divne i više decenija netaknute prirode. Fantastične prirodne lepote, gotovo čitav vek ne zagađene industrijom, pružaju fantastične uslove za odmor i razvoj turizma. Da i ne pominjemo Lazarev kanjon, predeo fantastične, divlje lepote, kanjon reke Vratne, sa divovskim kamenim kapijama - prerastima, ili Rajačke Pivnice-Pimnice, varoš u kojoj je nekad stanovalo  samo vino! Nezgodno je što je oblast u potpunosti ne naseljena, i ne raspolaže nikakvim smeštajnim kapacitetima.  Prilazni putevi su takođe problematični, ali prema najavama iz vrha vlasti, u planu je da se i ova oblast poveže autoputem sa Beogradom.

Prema zvaničnim podacima iseljavanje iz ove oblasti je počelo krajem dvadesetog veka, a zadnji stanovnici su tu oblast napustili sredinom prošlog veka. Vodeći se pažljivim i strateškim planiranjem dugoročnog očuvanja prirode, nekadašnji stanovnici ove oblasti su uspeli da svojim, više ne činjenjen nego činjenjem,  ovaj deo Srbije sačuvaju od industriskih zagađivača koje sa sobom donosi urbana civilizacija. Iako njihovi potomci, sadašnji stanovnici jedinog grada u zemlji, svojataju ove zasluge, istine radi valjalo bi napomenuti da su i centralne vlasti dale svoj doprinos ovome. Pažljivim planiranjem i  neizgradnjom putnih pravaca, onemogućavale se ikakav razvoj industrije u ovim delovima zemlje, čime su na kraju krajeva i uspele da očuvaju ove prirodne lepote. Takođe centralizovanom politikom „ubiranja harača“ i vraćanjem „na kašičicu“, tadašnje vođe su uspele da svo stanovništvo presele u Beograd. Da to sigurno nije samo splet nesrećnih okolnosti već dobro pripremljen i promišljen plan govore i stimulativne mere koje su sprovođene radi kontrole rađanja (primera radi, prema podacima do kojih sam ja došao, oprema za bebe je tada u Srbiji bila daleko skuplja nego igde u Evropi) . Zahvaljujući tome većina porodica se odlučivala za jedno dete, pa je Beograd uspeo da apsorbuje svo stanovništvo, nekada nastanjeno svuda po Srbiji. Moj je zaključak je da su tadašnji političari za razliku od ovih današnjih imali viziju i ka njoj hrabro i beskompromisno težili. Zaslugu za  ideju  ovakve podele Srbije, na nacionalne parkove i Beograd, istoričari pripisuju izvesnom M.Dinkiću višedeceniskom  i doživotnom ministaru u tadašnjim vladama (ostaje mi nejasno dali su se tad političari birali na višedeceniske mandate ili su to pravo sticali rezultatima svoga rada).

Putovanje uz Dunav je uvek praznik za sva čula. Nemoguće je ne biti očaran prekrasnim predelima kroz koje prolazite. Istočna Srbija je danas napuštena oblast opterećena mitovima. Prolazeći kroz manja napuštena naselja nailazimo na raskošne prazne kuće sa liftovima i bazenima i pored njih u mirnoj simbiozi stare oronule kuće. Hajduci, crna magija (zavezivanje nevernih muževa), kao i osvojene seksualne slobode, dok su se hipici još za nju borili, deo su legendi vezanih za ovaj kraj i stanovnike koji su ga nekada naseljavali. Zahvaljujući povoljnim uslovima (lov, ribolov, stočarstvo, zemljoradnja, vinogradarstvo, zanatstvo, trgovina i saobraćaj) ova oblast je bila od davnina naseljena, o čemu svedoče predmeti materijalne kulture najstarije civilzacije Evrope (Lepenski Vir).

Budimo se rano i gle čuda vode čak ni hladne više nema, ništa od jutarnjeg tuširanja. Prva pomoć u održavanju higijene dolazi iz flaša, pa slede doručak, jutarnja kafa i obilazak većih naseobina u kojima su živeli tadašlji stanovnici ovih područja. Sada su to sablasne gradjevine obrasle zelenilom. Nakon obilaska sledi i lagani povratak kući. 

O BOLIDIMA, METEORIMA I ZMAJEVIMA

Čini se da je petak veče obilovalo događajima. Eto tog 12.11.2010. je u selima opštine Bujanovac, meštane uznemirila jaka svetlost , grmljavina i podrhtavanje tla. Iznad južne Srbije najverovatnije se raspao meteorit bolid, kažu u astronomskom društvu "Ruđer Bošković". Iako je čitav događaj izazvao paniku, reč je o sasvim uobičajenoj prirodnoj pojavi, koja, doduše, nije zabeležena u Srbiji minulih 90 godina. 

Nama laicima u toj oblasti, je teško razlikovati bolide, meteore, meteorite i meteoroide, dok za stučnjake, recimo astronome, to nije problem. Prema važećim definicijama bolid je meteor asteroidnog porekla, sjajniji od Venere, koji prate karakteristični zvučni efekti prilikom njegovog raspadanja u Zemljinoj atmosferi, dok se delovi koji padnu na zemlju nazivaju meteoriti, i mogu biti kameni, gvozdeni i mešovitog sastava. Meteoroidi su male čestice, nastale iz komete i tako se nazivaju dok ne uđu u Zemljinu atmosferu. Po ulasku u atmosferu postaju meteori, ali su za razliku od bolida, kometskog porekla, ostavljaju kratak svetlosni trag i ne proizvode zvučni efekat. Oni su ono što narodski zovemo „zvezde padalice".

Pojava koja je uočena na nebu na jugu Srbije, uz zvuk, svetlosti i potres, za koju se smatra da je bolid, veoma je retka, a verovanja u narodu o takvoj pojavi ili padu meteorita su različita. Neki narodi, pa i Srbi, u bolidima vide zmajeve. Bolid ostavlja trag, varniči i tutnji, a tako narod zamišlja i zmaja koji ima rep, bljuje vatru i riče. Veruje se da su i zmajevi opevani u narodnim pesmama zapravo bolidi.

E sad, nekih trista kilometara severnije, tačnije u Negotinu, u sali bioskopa Krajina, se u to vreme održava Izborna Skupština opštinskog odbora Liberalno demokratske partije Negotin. Izabran je novi menadžer OO LDP Negotin, novi/stari članovi Opštinskog odbora. Čini mi se da je bolid lupio i u salu bioskopa te večeri, a bogami je bilo i zmajeva. Opšti utisak je, da je veća žaba pojela manju, tačnije da je bivši PNTK, pojeo ono što je u Negotinu predstavljalo LDP.

Liberalno-demokratske ideje u Srbiji, datiraju još iz devetnaestog veka, a jedan od utemeljivača te ideje je Božidar Grujović. Interesantno je da je i prvi zabeleženi pad bolida datira iz devetnaestog veka. Od tada, pa do danas, liberali su u Srbiji uvek predstavljali progresivni, moderni i napredni deo nje. Čini se da, kada su ideje liberalizma u Srbiji bile masovnije prihvaćene, i samoj Srbije je bolje išlo. LDP čini se od svog nastanka, pa nadalje pokušava da sebe nametne kao alternativu prosečnom , da razdvoji činjenje od ne činjenja, da jednostavno bude drugačiji.  E, tu stižemo do onoga našta je želim da skrenem pažnju. Čitajući imena i prezimena novoizabranih članova Opštinskog odbora, čast izuzecima (koji su uglavnom tu od ranije, i poneki novi), ne vidim šta je tu drugačije, napredno. Moj je utisak, da je ovo nekako previše ruralno izdanje LDP-a, i kada bi sa liste sklonili tri-četiri imena, čovek bi tu listu mogao da predstavi i kao listu Srpske Radikalne Stranke ili recimo Nove Srbije??!!? U čemu je razlika!!! PNTK, kao lokalna stranka, nedovoljno ili nikako politički profilisana, je u  sebi okupila pragmatičnu grupu ljudi, koju bez ikakvih problema možete pridodati kome god hoćete od Radikala do LDP-a. Celo to stapanje, pa i taj politički luping, na kraju krajeva ne mora biti loš, ali mi je nekako neprirodan. Da li vi recimo možete da zamislite, većinu predstavnika Opštinskog odbora, zajedno sa menadžerom, na podršci paradi ponosa u Beogradu. Za nekog ko sebe deklariše kao LDP-ovca to je za očekivati. Takođe bi baš voleo da čujem njihove stavove o recimo Srebrenici, Kosovu, a voleo bih da čujem šta misle i o svom lideru Čedomiru Jovanoviću. Verujem da bi više od polovine Opštinskog odbora sama taj odbor napustila, kad bi bila prinuđena da javno odgovori na ova pitanja. 

Ovde je, čini se posredi, privremena uputreba LDP-a, za vremenski oročene ciljeve, i jesu li oni po tome bolji ili lošiji od većine drugih, pa nisu. Jedino što ja od liberala očekujem da budu bolji, pa je time i moja kritika prema njima stroža. A ko će na kraju iz cele ove papazjanije izaći kao meteor, ko će biti meteorit -meteoroid, ko je u celoj priči zmaj, a ko će ostati bolid, na vama je da zaključite, a vreme će nam kao i uvek na to dati siguran odgovor.

 

GIVE ME HOPE MUHAMED

        Siromaštvo nije u čoveku, već u sistemu i zato je na vladi svake države da promeni taj sistem.

                                  Muhammad Yunus
                                  30.10.2010. Dom narodne skupštine Srbije

Ne znam dali ste primetili, ali Bangladeš je inače veoma popularna destinacija ovih dana, pogotovu u našoj vladi, a bogami i skupštini. Ako ste pomislili da je reč o nekakvim ekskluzivnim destinacijama za putovanje gore pomenutih korisnika navedenih prostorija, bićete u krivu. Razlog je moram da priznam ovoga puta, potpuno drugačije prirode. Dobitnik Nobelove nagrade za mir 2006, ekonomista Muhamed Junus, predstavio je u Beogradu državnim zvaničnicima, vodećim predstavnicima poslovne zajednice, kulturnog i društvenog života koncept društvenog preduzetništva koji je razvio. Kaže da je spreman da i u Srbiji osnuje banku za kreditiranje siromašnih. Radi se naime o sistemu pozajmica „na reč“, bez ikakvih garancija, a verovatno da je iznenadjenje za sve, da je povraćaj ovako obezbedjenih kredita, preko 97%. Sistem je osmišljen sa ciljem da potpomogne preduzetništvo najsiromašnijih, onih koji nikada neće ispuniti uslove za dobijanje regularnih kredita.

Ja lično, nisam baš siguran, da nam gospodin Junis može pomoći u iskorenjivanju siromaštva, ali bi ovi naši mogli nešto naučiti o vraćanju poverenja u predstavnike institucija ove zemlje, a koristeći to novonastalo poverenje potruditi se da ovoj zemlji vrate nadu, da uopšte možemo bolje. Čini mi se da nam je i jedno i drugo oduzeto 12.03.2003. godine. Ne znam za vas, ali ja sam nekako bio siguran, da bez obzira na sve, ono što radimo ima nekog smisla.  Bio sam siguran da iza tog puta, koliko god da on traje, ima izlaza. Već naredne godine, to mi više nije izgledalo tako, niti vidim da će skoro ponovo izgledati. Kako vreme prolazi, sve sam sigurniji, da su i prvi i drugi uslov apsolutno neophodni, da stignemo tamo gde smo pre desetak godina krenuli.

Naslov „Srbija može biti kao Bangladeš“, koji je osvanuo u jednim dnevnim novinama, me je priznaću naljutio. Znam da se tekst odnosi na nešto sasvim drugo (gore pomenuto), ali mi pade napamet, pa kako li stigosmo dovde??? Čini mi se da nismo tu krenuli. Ne omalovažavam Bangladeš, i siguran sam da i od njih imamo itekako šta naučiti (recimo o demografskoj ekspanziji), ali nikada nisam ovu zemlju tako zamišljao. Nekako sam uvek bar gledao na bolje od nas, np.Dansku, Švedsku, Nemačku. Sad, nisam ja naivan i znam da ih nikada nećemo stići, ali hajdemo bar da na tome radimo. Nekako čemu težiš, uz sve uslove koje na tom putu trebaš da ispuniš (np. višegodišnji mukotrpan rad), na kraju na to i počneš da ličiš, a možda to i budeš.

Usled gomile svakodnevnih briga, informacija i udara koji zahtevaju trenutno reagovanje, postaje gotovo smešno poverenje i vera u opšti interes. Suština koja je izgubljena, se sastoji u izmenjenoj percepcija čoveka o tome šta je smisao života i kojim ciljevima teži, jer mu oni danas ni najmanje nisu realni. Umesto nade, danas imamo apatiju, a umesto poverenja skepticizam, a čini se, da je neko za  to odgovoran.

 I na kraju, ne brine mene što će recimo Beograd izgledati kao Dhaka (glavni grad Bangladeša), već što će Negotin biti kao Borga (provincija na istoku Bangladeša).

HIP HOP ILI DEMOKRATIJA ZA NEUPUĆENE

"Hip hop je vrsta muzike i potkultura koja je nastala sredinom 1970ih u Njujorku, u crnačkim četvrtima Bronksa. Termin hip hop (engl. hip (hipper; hippest) + hop (hopped; hopping)) odnosi se na muzičku formu (hip hop muzika), i kulturni pokret (hip hop kultura), koji se pretežno razvijao unutar afričko-američke urbane zajednice. Otkako se prvi put pojavio u Njujorku 1970ih godina, hip hop se razvijao i obuhvatio ne samo rep muziku, već ceo životni stil koji se konstantno sjedinjavao sa različitim elementima tehnologije, umetnosti i urbanog života. Socijalno-politički rep se prvi put pojavio početkom 1980ih. Odlikuju ga socijalno-političke poruke i borba protiv rasizma, ugnjetavanja od strane belaca i nasilja.

Početak srpskog hip hopa datira sa početka osamdesetih godina dvadesetog veka. Prvo hip hop izdanje je 1984. godine izdao Jugoton i to Degout EP. Međutim, hip hop muzika nije bila popularna u Srbiji do pojave Demo benda koji su se pojavili 1987. godine. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih bendovi poput Green Kool Posse, Who Is The Best i Robin Hood započeli su stvaranje prve hip hop scene u Srbiji i Ex Yu.

Muzika se polako širila do 1995, kada se pojavio Gru sa pesmom Da li imaš pravo?, što se uzima kao početak prvog talasa srpskog hip hopa koji je imao svoj maksimum 1997-98. Pojavile su se mnoge grupe poput Ding Dong, Voodoo Popeye, Puni mesec, Straight Jackin, Sunshine, Bad Copy, Beogradski geto, CYA, 187. Montenigersi, iz Crne gore bili su takođe veoma popularni. Međutim, usled izbijanja rata i dublje krize talas je utihnuo sa samo nekoliko albuma u periodu 1999-2001. 

Drugi talas srpskog hip hopa vezan je za 2002. sa pojavom izdavačke kuće Bassivity, koja je izdavala isključivo hip hop albume srpskih, bošnjačkih i hrvatskih pevača i grupa. Prvo izdanje V.I.P. - Ekipa stigla se uzima kao početak drugog talasa. Pojavom Beogradskog sindikata i politički motivisane pesme Govedina krajem 2002. godine, ova muzika je zadobila značajno veću popularnost."

Ovo je blic istorija hip hopa, jer smatram da je bitna za ostatak priče. Ja ne spadam u velike ljubitelje hip hopa, nekako mojim godinama i temperamentu više leže mirniji ritmovi (jazz na primer), ali sam zadivljen količinom energije koja tu samo prašti. Problemi naravno svuda isti, cela ExYu. Obratite pažnju na tekstove sledećih hip hop pesama.  Pogledajmo kako ti izgleda iz njihovog ugla u tri bivša centra Ex Yu.

Beograd – snažno:

Zagreb – sofisticirano:

Sarajevo(Tuzla) – eksplicitno:

Zvuči i poznato i nažalost veoma istinito. Hip hoperi su postali glasnogovornici širokih narodnih masa, i odgovor urbane omladine na sve što je u društvu nakaradno. Socijalno-političko razumevanje trenutne situacije, čini ih jako popularnim među mlađim generacijama. Hip hop kultura se kao vapaj obespravljenih, lako primila i širom Ex Yu.  Momci iz Beogradskog sindikata nastavljaju da šokiraju javnost, a verujem da će i vas, ovo je njihova nova pesma:

Iskreno se nadam da će ovo ostati samo fikcija umetnika, jer me je ono što je skoro viđeno na Beogradskim ulicama, na to neodoljivo podseća. Valjda će se oni kojima je ovo namenjeno napokon probuditi, jel kao što neko reče:

„Moj posao je da pišem šokantne tekstove koji će probuditi ljude.“

Chuck D