TRN U SLEPOOČNICI - METAK U OKU

Na blogu eXperiment  ste mogli da pročitate odličan opis promocije knjige “TRN U SLEPOOČNICI - METAK U OKU” autorke Tamere Lucić – Dinić, i što se kaže ne bih ja tu mnogo dodavao. Ono na šta sam hteo da skrenem pažnju ovim blogom je audio – vizualna prezentacija delova knjige na jutjubu. Evo pogledajte kako to izgleda i uživajte:

ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Tragajući za potpuno drugom temom, naleteh na članak koji se bavi jednom od veoma značajnih ličnosti u našoj istoriji, članak o Dositeju Obradoviću. Inače ove godine je dvestogodišnjica od smrti ovog velikana. Možda sam ja to propustio da čujem, ali čini mi se da baš nije prigodno obeležena, ili bar ne onako kako to zaslužuje.

Najveći Evropljanin među nama vratio se u zemlju da nas izbavi iz „glibavog balkanskog sokaka", da nam podigne 40 škola, oformi diplomatiju, napravi prvi univerzitet, opismeni nas i kulturno i društveno nas prebaci u zapadnu civilizaciju. Svoju ušteđevinu dao je Karađorđu i napisao najpatriotskiju „Pesmu o izbavljeniju Srbije":

„Vostani, Serbije,

Davno si zaspala

U mraku ležala,

Sada se probudi,

I Serblje vozbudi!"

Dositej je nesumnjivo najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik onog dela našeg naroda koji u racionalističkoj kulturi zapadne Evrope vidi svoj uzor i svoj ideal. Dositej je veliki reformator i prosvetitelj narodni, jedan od onih koji se retko susreću na početku jedne nove epohe i koji smelo kidaju sa tradicijama i otvaraju nove vidike. Pa ipak, on je sa potcenjivanjem gledao na osnove naše stare kulture i, kao ubeđen racionalista, verovao da se razumom može brzo izmeniti prošlost i nasleđe i stvoriti novi poredak i nova kultura.

Njegovo delo Život i priključenija uglavnom je napisano u vidu oštre i smele kritike kaluđerskog reda. On ustaje protivu verskog fanatizma i isključivosti, protivu crkvenog formalizma i dogmatizma, jednom rečju protivu svega što je u suprotnosti sa pravim jevanđelskim učenjem i pravimhrišćanstvom. On je za versku snošljivost i za preobražaj crkve prema zahtevima zdravog razuma. Propovedajući takve ideje, Dositej nije samo sledbenik zapadne savremene filozofije, već ujedno tumač težnji i želja građanskog i svetovnog srpskog društva, koje se već i ranije počelo boriti protivu svemoćne teokratije crkvene. Zato je Dositej imao veliki broj čitalaca i u svoje doba bio najviše popularan kao kritičar crkve.

Možda se u ovome i krije razlog za stavljanje ovog velikana na marginu društvenog značaju jer čini se da se fanatizam, pa i crkveni, sve više budi i postaje veoma agresivan. Neverovatna je „slučajnost“ kako se, uveren sam samo deo ove institucije i njihovi glasnogovornici brecnu, kada treba da se popljuje zapadna civilizacija iliti u ovom slučaju EU. Primetili ste da nisu tako glasni kada su u pitanju drugi problemi ovoga društva ili raznorazni „problemčići“ u sopstvenim redovima.

Povodom aktuelnih političkih dešavanje potparol SPC je izdao saopštenje. U saopštenju, koje je potpisao portparol SPC episkop bački Irinej, ističe se da „za odgovornu državnu vlast i političku elitu Srbije, Srbija i srpski narod kao celina nemaju alternativu, a sve drugo, pa i idealizovana i mitologizovana EU, ima alternativu“. Ocenjuje se da je učlanjenje u Evropsku uniju "dobra želja i zamisao, opravdana geopolitičkim, ekonomskim i civilizacijskim razlozima", ali da ako "odricanje od Kosova i Metohije – neposredno ili 'puzeće' predstavlja cenu, onda treba otvoreno i časno odustati od kandidature i potražiti druge modele za budućnost u multipolarnom svetu koji već jeste realnost". Sinod navodi da je važno, "ali nije dovoljno" to što najviši predstavnici države ponavljaju da nikada neće priznati nezavisnost Kosova i da je neophodno je da Srbija bude "delatno prisutna na Kosovu i Metohiji gde god i koliko god je to moguće". A to kako kaže vladika bački Irinej SPC od vlasti očekuje i traži. I to jelte u sekularnoj državi.

Meni je, bar zadnje poznato, ovako javno eksponiranje u javnosti vladike Irineja viđeno 2004. godine. Episkop bački Irinej je povodom "tajminga" Kobasicijade u Turiji, jer "pada" u prvu nedelju najdužeg pravoslavnog posta, uputio pismo odboru za organizaciju ove manifestacije tražeći da se ona održi pre početka vaskršnjeg posta, opominjući ih da će u suprotnom, ovo je doslovce, "svi članovi Upravnog odbora Kobasicijade biti privremeno odlučeni od crkvene zajedice, tj. od svetog Pričešća, i biće im uskraćena svaka molitva Crkve, odnosno u narednih godinu dana sveštenik neće ulaziti u njihov dom i neće im se vršiti ni jedna sveštenoradnja osim svete Tajne Krštenja, jer deca nisu kriva za greh i ludost svojih roditelja". Ovo upozorenje začinjeno je i svojevrsnom pretnjom: ako li organizatori ne budu postupili kako je naloženo te se "Kobasicijada ipak održi u toku prve sedmice časnog tj. velikog posta, kapije porte hrama u Turiji biće zatvorene, a sa zvonika će se na svakih petnaest minuta oglašavati mrtvačka zvona. Po tome, ko god u Turiji bude zagrizao kobasicu grešan je, bio pravoslavac ili ne. I tako je “u skladu sa hrišćanskim načelima”, samo zato što je eparhijski poglavar na pastvu ljut, svakih petnaest minuta zvonio "mrtveno" zvono, koje inače označava da je neki rab božiji predat zemlji.

E sad, ono što sam ja kao hrišćanin i pravoslavac iz dosadašnjeg iskustva naučio je, da ko god protiv sebe skupi ovakvu bratiju, taj mora da je u pravu, i tu nema greške. Zadnji je to uspeo pokojni premijer, a sada aktuelna vlast koju predvodi DS. Razloga za mržnju, ne pristupanje i prihvatanje evropskih vrednosti, kao i  pravila ponašanja koja ona donosi se uvek nadje, kao i evroentuzijasti koje treba “spaliti na lomači”.  

VAŠAR

Ako je uopšte moguće da niste čuli, bliže nam se izbori. I kako to već biva u zemlji Srbiji diže se larma i galama. A taj vašarski duh, je bar našoj palanci veoma poznat, ajde da ne budemo skromni mi mu dođemo „advanced user with experience“. Ovde je bar vašar tradicija, ali nekako postade i u Srbiji, palanački duh je postao globalan i tu nema spasa.

Znam ja, a bogami i većina sugradjana, šta je vašar. Ima tu svega, ili je bar bilo, čike koje gutaju vatru, mečka koja igra, zid smrti, pljeskavice, mekike, pevaljke, srča...Svako od izlagača izveo svoju zver iliti nekakvu zanimljivost ne bi li je što bolje unovčio, pa da na miru iskrcka stečeni mu kapital.

Ajmo sad malo dalje od sela. Predizbornu kampanju u Srbiji, po svemu sudeći, u velikoj meri će obeležiti estradne i javne ličnosti koje su u nedostatku novih lica na političkoj sceni postale ozbiljni aduti na koje stranke računaju. Sezonu političko-estradne saradnje najverovatnije će otvoriti Haris Džinović na promotivnom okupljanju URS-a u Areni. Na sceni će se pojaviti i Kiki Lesendrić i “Piloti”, kojima će se najverovatnije pridružiti lider URS Mlađan Dinkić sa gitarom. Naprednjaci najavljuju Zoricu Brunclik sa suprugom Miroljubom Aranđelovićem Kemišom, SPS je nedavno, podelila svom članstvu karte za koncert grupe “Galija” u Sava centru, realno je očekivati da će se u predizbornoj kampanji PUPS-a pojaviti pevačica Jellena, budući da je odnedavno članica Podmlatka te stranke. Muzičku podršku DS-u u predizbornoj kampanji pružiće legendarni Bajaga i “Instruktori”. Predpostavljam da ste kao i ja iznenadjeni obiljem „novih ideja“. Ili što bi rekli „that its all just a little bit of history repeating“.

Sad, na ovim našim lokalnim vašarima, medveda više nema, zabranili, čike koje gutaju vatru takodje pojeo zub vremena. Nekako su se izvodjači malko promenili, odustalo se od većine stvari, dosadilo narodu, šta ćeš nezgodni neki ljudi. Ali ovi globalni ne odustaju. Sve bre isto. Držimo se mi starog oprobanog recepta pa kud puklo. Hleba i igara sa jedne, a nacionalistička histerija sa druge, je ono što će po svemu sudeći obeležiti i predstojeće izbore. O boljem životu i ekonomiji tu čini se neće biti mnogo rasprave, ili bar ne ozbiljne...

Od svih definicija vašara, najviše mi se svidela ova: „Dan na koji svi mi dajemo svu svoju ustedjevinu da bismo se posteno izokretali i ispovraćali“. Meni je i od trenutne ponude loše, a i dosta mi je i vozanja u krug, tako da proporučujem intenzivno gašenje svih sredstava komunikacije, pa neka se na ovom vašaru vozaju sami. To će valjda nekoga naterati da otvori tezgu sa iole ozbiljnom i normalnom ponudom.  

SA DRUGE STRANE BALVANA

E pa ovde historije nikad dosta. Neverovatno kojom dinamikom se smenjuju dogadjaji, jedan prosto davi drugi. U svom tom metežu, mnogo toga bitnog ostane na margini mediske pažnje, dok su u fokusu pažnje balvani. Kad neko kaže balvani verovatno većina pomisli na gradju, barikade i sl. ja sam nekako sve više ubedjen da je u pitanju stanje svesti. No ko što rekoh, dok se svi bave balvanima ovde iliti sa druge stane u selu Svinjište, valjda ima simbolike i u imenu, dešavaju se stvari koje su neverovatne za život u jednoj zemlji, nažalost samo geografski, na evropskom kontinentu.

Naime Dragana Lepović (33) iz kuršumlijskog sela Svinjište preživela je pravu dramu pre nego što je stigla u prokupačko porodilište. Bolovi su počeli pre zore, selo zabačeno, a bolnica daleko, pa je do porodilišta putovala osam sati i promenila čak tri prevoza, strepeći da li će pre stići do babica ili se poroditi usput, u kabini saniteta. Na sreću ovoga puta je ova priča imala srećan kraj. Jelena Pantović, portparolka prokupačke bolnice, kaže da je porođaj prošao bez problema i da je dečačić vitalan i zdrav. Kaže, međutim, da ovo nije usamljen slučaj i da se bar pet-šest puta godišnje desi da se porodilje porode kod kuće ili na putu do bolnice. Selo Svinjište udaljeno je, inače, 45 kilometara od Kuršumlije, a samo nekoliko kilometara od administrativne linije sa Kosovom. U selu živi tridesetak stanovnika, uglavnom su staračka domaćinstva. Prava je retkost da porodica poput Lepovića ostane na ovim prostorima. A čini se da je jasno i zašto. Nekako ova priča veoma jasno oslikava stanje u zemlji Srbiji i to sa ove strane balvana.

Sad dok se mi trudimo da odbranimo nešto što se ne da odbraniti, čini mi se da ćemo izgubiti i ono što nam se trenutno da braniti. Putevi, bolnice, škole, struja, voda, su civilizaciske tekovine na kojima treba da počiva budućnost, ako se ona želi, to je oružje, ne balvani. Kako neko reče, rane i džebane ponestalo, a bez ta dva "argumenta" se oni iza balvana nedaju ubediti da nam vrate svetu zemlju i to mu dođe fakat. Sviđao se on nama ili ne. A historija nas uči da kad god smo se latili balvana o glavu su nam se obijali, i to ne baš tako davno da bi zaboravili.

Grafik promene broja stanovnika u Svinjištu tokom 20. veka

Svedoci smo da se “kriza imperijalizma” suočava sa prvim globalnim protestom u skorije vreme. Iako kod nas nije toliko u fokusu, meni je veoma impresivno na koji način su ti mladi ljudi organizovani i koje zahteve imaju. Oružje koje se tu koristi je fejsbuk i tviter, valjda se balvana nisu setili. Sad nekako mi na pamet padoše par viceva o Bosancima ima onaj: Kako je nastao bosanac? Medved je*o bukvu, ili šta je to: pun kamion bukvi? Bosanci krenuli na eksurziju. A od bukve kad tad postane balvan, mislite o tome.

PREGLED PALANAČKE NESVESTI

Ne volim da se bavim svakodnevnim dešavanjima u našoj palanci, valjda me ne interesuju svakodnevna ogovaranja, gluposti i zloumotvorine kojih je na svakom koraku. Više me interesuju smer lokalnih dešavanja i naše kretanje ili ne kretanje u istom. Posebno ako se negoveste pozitvni koraci, priznaćete to ovde nekako više bude incident nego strategija.

Tako je eto, mediski veoma stidljivo, prošla i činjenica da Negotin dobija visokoškolsku ustanovu koja je u skladu sa njegovom tradicijom i potrebama. Naime, šesta decenija uspešnog rada osnovne i srednje Muzičke škole „Stevan Mokranjac" u Negotinu, krunisana je otvaranjem Muzičke akademije, koja sa radom počinje već od ove školske godine. Posle veoma uspešnih pregovora u kojima je tim negotinske muzičke škole, podržan lokalnom samoupravom, imao presudnu ulogu, "Prayner Konservatorium" iz Beča otvorio je odeljenja u Negotinu i Beogradu i obezbedio mogućnost rada prvog muzičkog Konzervatorijuma u našoj zemlji. Na osnovu Sporazuma o poslovno-tehničkoj saradnji, potpisanog u Negotinu do 11. jula trajaće prijave kandidata, a za idući ponedeljak je zakazano polaganje prijemnog ispita u Beogradu na Akademiji lepih umetnosti. Ove školske godine na studije u Negotinu biće upisano po pet studenata na smerovima harmonika, gitara i klavir i po troje brucoša na katedri za dirigovanje.

Valjda je svima jasno koliko je to značajno za grad Negotin. Svaki dobronameran i normalan čovek u ovom gradu bi ovakvu jednu stvar podržao, ili ako za to ima mogućnosti i znanja pomogao u jednoj ovakvoj stvari. No reakcije medju našom „elitom“ nisu baš takve. Kolaju tu raznorazne priče, te nije to nikakva akademija, te ko zna šta se tu muva, a oni „najdobronamerniji“ su otišli toliko daleko da već ne priznaju svršene studente, podcenjujući njihovo buduće znanje i sposobnosti, mada ovi još nisu ni upisani, jer oni znaju jelte. Da stvar bude gora ti ljudi su ’bajagi nekakvi akademci. Šta reći, osim džaba diploma kad praziluk viri iz palanačke zlobne zadnjice. Pa što ne napraviše bolju i po svojoj meri do sada?

U drugoj sveri, ali ništa manje bitnoj za funkcionisanje grada Negotina, takođe imamo pokušaje reformi ako to tako mogu nazvati. Naime naše komunalno preduzeće, napokon ima direktora koji je rešio da to preduzeće uredi po ugledu na slična uspešna preduzeća u zemlji, te da ga izvuče iz kaljuge u koju su ga ovi prethodni gurnuli. A koliko je to teško, vidi se po otporu koji tamo postoji.  Treba li podsećati ko je i kako to preduzeće vodio zadnjih godina. Suvišno je, jer sama slika tog preduzeća govori sama za sebe, odnosno rezultati rada bivših direktora su sadašnje stanje. Svaka reforma pa i ova kod nas nailazi na neverovatne otpore, onih koji se baš i ne bi reformisali. Jer iako je trenutno stanje neprihvatljivo, čak i za njih, ne bi oni tu ništa dirali. Svest našeg radnika „samoupravljača“ čini se nedovoljno je razvijena ni da prepozna sopstvene egzistencijalne interese, pa dozvoljava da se njime manipuliše. A retrogradnih manipulatora se tu godinama nakotilo podosta, i što je najgore za to primaju platu.

Tako dok jedni guraju kamen uz brdo, ovi drugi podmeću klinove, i još se time ponose. I to je nažalost naša realnost, i za nju nam niko nije kriv, ni NATO, ni CIA. Svoje gluposti i palanačku malogradjanštinu činimo mi sami, i kao što smo je sami strvorili, sami je moramo i menjati. Ako toga nismo svesni, propašćemo u svojoj nesvesti. 

SRBI U SVEMIRU

Sve češće se setim one : „Da nije žalosno, bilo bi smešno“. Sad kako sam ja nepopravljivi optimista, meni je smešno, što će reći nisam sklon apatiji. A razloga za smeh svakim danom sve više.

Naime ako niste znali, Vlada Srbije, kako javljaju štampani i elektronski mediji, osniva agenciju za istragu pomorskih nesreća?! Predlogom zakona o pomorskoj plovidbi, koji bi hitno trebalo da bude usvojen u Skupštini, predviđeno je osnivanje organa koji će se baviti utvrđivanjem uzroka pomorskih nezgoda, a još nije poznato koliko će to novo telo koštati građane Srbije, kao ni ko će u njemu sedeti. Kako je navedeno u obrazloženju predloga zakona o pomorskoj plovidbi, to pitanje biće rešeno donošenjem posebnog propisa.

Da stvar bude još neverovatnija, osnivanje novog organa neuspešno su pokušali da objasne pisci samog zakona u kome stoji da će se to telo baviti ispitivanjem uzroka pomorskih nesreća, predlaganjem mera u cilju njihovog izbegavanja i unapređenjem pomorske plovidbe. Paradoks je veći kada se dalje čita tekst zakona u kome piše da Srbija nema pomorske brodove.  U obrazloženju zakona navodi se i da se novi propisi o pomorskoj plovidbi donose jer to traži Evropska unija, kao i da Srbija ima preko 5.000 pomoraca koji rade na stranim brodovima.

Biće da ovi morski vuci imaju strašno jake „stričeve“, pa je potrebno naći uhlebljenje za tetke, strine, i drugu bratiju. No, da ne budemo na kraj srca, i ja bih da malo pomognem. Eto ja predlažem osnivanje svemirske agencije. Ova agencija bi se bavila istraživanjem svemira i svim delatnostima koje iz toga proizilaze. Uzor bi bila naravno ko drugi nego NASA (National Aeronautics and Space Administration). Sva ova kapetanija bi, ako  za to pokaže interesovanje, bila prekvalifikovana u kosmonaute. Eto tako bi bar bili okrenuti budućnosti, i naravno ovo ulagenje bi se pravdalo ulaganjem u budućnost. A da vidim toga ko bi sa sigurnošću rekao da nam to neće trebati, ko zna šta budućnost donosi i koje su granice našeg, za gluposti neiscrpnog potencijala. Ipak smo mi nebeski narod.

A kako smo mi narod sa vizijom, i duhom koji izgleda umire zadnji, momci iz NOĆNE SMENE su ovakav scenario i predvideli, pa uživajte u prvoj epizodi njihovog serijala SRBI U SVEMIRU, i koga briga „Što Madjarska nema more, a ima ratnu mornaricu“.

ČIJI JE OVO BEER FEST™

Ova tema bi više legla mom prijatelju, ali ću je ovoga puta obraditi ja. Povod, pogodili ste, Belgrade Beer Fest™ osmi po redu, ali ne festival već mesto održavanja istog, naravno sveta nam prestonica Beograd. Sad, da se taj festival zove bilo kako drugačije, ne bi me toliko nerviralo, ali zašto baš Beer Fest.

Naime pre 26 godina, osamdeset kilometara severnije, u mestu Bečkerek iliti Zrenjanin neko se pametno setio da iskoristi tradiciju u ispijanju i proizvodnji piva dugu više od 240 godina i počeo da organizuje manifestaciju „Dani Piva“. Proizvodnja piva započela je na ovim prostorima davne 1745.godine. Pivarski majstor Sebastijan Krajcezen je otvorio prvu radionicu za proizvodnju piva i od tada je prožimanje gradskog života i života pivare nastavljeno u kontinuitetu do današnjih dana. 1878.godine pivaru kupuje jedan od najvećih veleposednika u Vojvodini, Lazar Dunđerski, koji je značajno proširio pivaru. Doveo je tada najbolje arhitekte iz Praga koji su osmislili sjajan kompleks zgrada čiju je estetsku vrednost potvrdilo vreme. Krenuvši putem tranzicije i privatizacije, ista je uslovila pad proizvodnje, a ubrzo posle i prestanak rada. Sada čeka opet svoje vreme sa iskustvom dugim preko 260 godina. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog sećanja na te sretne dane jedne pivare, stanovnici Zrenjanina ne dozvoljavaju da se ova manifestacija prekine.

Manifestacija „Dani piva“, nastala je 1986. godine. Te prve dane piva organizovali su Turistički savez opštine Zrenjanin i Ugostiteljsko preduzeće „Vojvodina“ uz nekolicinu entuzijasta. Gradom su počeli da defiluju fijakeri koji su točili besplatno pivo, pozivajući sugrađane na druženje i dobro raspoloženje. Svirali su i igrali dečji ansabli, deklamovali pesnici i slikali slikari, mirisala kraj Begeja riblja čorba... Iako je u početku sve podsećalo na vašar, polako se stvarala fizionomija budućih susretanja Zrenjaninaca sa brojnim gostima i svojim sugrađanima. Manifestacija se održavala svake godine krajem leta. Priredbe su "seljene" od poslednjih dana avgusta, do prvih dana oktobra, da bi se ustalile u poslednjoj nedelji avgusta.

Eto sad dolazimo do poente, od 2003 se eto i u Beogradu organizuje Beer Fest. Festival je uz podršku institucija i medija prerastao u najveći na ovim prostorima, kažu i u ovom delu Evrope. A gle slučajnosti i on se organizuje krajem avgusta. Sad, nije da Beograd nema tradiciju proizvodnje i ispijanja piva, ali se to, pogotovu ovo prvo, uvek bolje radilo na nekim drugim mestima. Pa bar Beograd ima kapaciteta da sam smisli i organizuje nešto novo. Nema potrebe da se „otmima“, i to uz podršku države. Pa ko će nedelju dana posle ovakvog festivala u Beogradu ići u Zrenjanin? A pogledajte ko je sve Beer Fest podržao, verovali ili ne čak i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja.

Zašto slični festivali kao Dani piva ili Zaječaska gitarijada sa  tradicijom dugom desetinu godina, nemaju takvu podršku. Tu je potrebna intervencija i države i njenih institucija. Ili da skratim ono što je danas Beer Fest su trebali da budu Dani piva. Zašto nisu, pitajte vaše političare kada vam sad u izbornoj kampanji budu obećavali kule i decentralizacije.

LONDON CALLING

E pa, ko što neko reče, dogorelo i njima. Znam da bi normalna ljudska reakcija na ono što se dešava u Engleskoj trebalo da bude saosećanje i zabrinutost, al nešto mi se neda. Valjda reciprocitet, ko bi ga znao.

Nego, ono što mi je zanimljivo u celoj stvari je, uzrok haosa koji je nastao. Jeste povod bilo ubistvo mladića od strane njihovih organa reda, ali je uzrok kažu, socijalno nezadovoljstvo širokih narodnih masa. Pa ima toga, gle čuda i u visokosofisticiranom kapitalizmu, ko bi rekao. Digla se kuka i motika, ili kako bi mi rekli „Kosovo za patike revolucija“, te počela da otima ono što im je bilo veoma nedostupno, a tako privlačno, a zarad nebeske pravde.  Zajebano je rasti u sistemu u kome imati znači sve, a ne imati znači da si niko i ništa, a nemaš.

Nema tu politike, to su uglavnom klinci koji nemaju pojma ni ko im je premijer. Naravno IT tehnologije su opet odradile svoje (BlackBerry Messenger u prvom planu, zbog algoritma enkripcije, te nemogućnosti praćenja od strane organa reda, uz naravno Facebook i Twitter), pa su deca i fantastično dobro organizovana. Ali ono što im je pokretač je bunt, oni ne prihvataju svoj socijalni status u društvu, iliti svoju „kastu“ koja im je rodjenjem nametnuta.  Sad, mora im se priznati da imaju stila  - Sony skladište u Enfieldu, Tesco supermarket u Bethnal Geenu, restoran Jamie Olivera u Birminghamu... Ne lupa se to tamo šta se stigne, fina je to gospoda. A čini se da su im  malko zakazali i organi reda, valjda su i oni fini.

Sad šalu nastranu, zamislite da se sva ta energija i mladost politički instrumentalizuje, te se celom tom divljaštvu da ideološki smisao. Ko bi to mogao zaustaviti? Da li bi to bio početak stvarne revolucije i promene društvenog sistema i šta je alternativa postojećem?

Neverovatno je koliko je sve to ranjivo i na staklenim nogama. SEKA  (svetska ekonomska kriza), koja je pre koju godinu uzdrmala svet, je pokazala da je ekonomski poredak, vodećih svetskih ekonomija, kao kula od karata. Može ga srušiti i najmanji povetarac. A ako do toga dodje, eto nama svetske žurke sa nesagledivim posledicama. A gle čuda, na pomulu je  nova SEKA.

Kako mi tu stojimo? Ko što napisah u jednom od postova, (zamalo) kriza ovo područje nije ni napuštala, da bi mogla da se vrati. Da bi mi bili nezadovoljni, treba nas prvo zadovoljiti, a to je reklo bi se nemoguća misija. Tako da bi bilo lepo da „igranka“, ako je i bude, ovoga puta prodje bez nas, jer naši klinci su ideološki obojeni rodjeni, nema tu slučajnosti, kaste su još u formiranju sveže i nejake , a organi reda prekaljeni i bogami kad zatreba ne baš fini.

MIRIS NOVINA

Znam da elektronske verzije novina polako, ali sigurno, smanjuju tiraže novinskih izdavačkih kuća. Ja sam medjutim i dalje sentimentalno vezan za miris novina i miris jutarnje kafe. To mi je i dalje neprevazidjena stvar, džaba elektronika, tu računari ne pomažu.

Prolazio sam juče ulicom Vojvode Mišića, ne znam da li se sećate starog politikinog kioska, za one koji Negotin znaju po objektima, levo od poslastičare Dunav. E pa ono što me je obradovalo je da se tamo ponovo prodaju novine. Kao mali sam tu često dolazio i kupovao stripove i tada omiljeni Politikin Zabavnik. Ali sam često svraćao i da samo razgledam raznorazne novine i uživam u njihovom predivnom mirisu. On se posebno osećao u tom zatvorenom i uvučenom kiosku.  Kada udjete, levo je bio pult prepun novina, veoma uredno naslaganih. Iza prodavačice kao i sa njene leve i desne strane svuda su bile police prepune dnevnih, nedeljnih i mesečnih izdanja raznih novina. Žena koja je tada tu radila je uvek imala živaca i strpljenja i mirno štrikala svoj rad, dok sam se ja bavio prelistavanjem novina. To je za mene prosto bilo magično mesto.

Sve u svemu, imam kontinuitet čitanja dnevne štampe od jedno dvadeset i nešto više godina. Današnji ritual, kada se za to ima vremena, su jutarnje novine i kafa u kućnoj varijanti i to uglavnom vikendom. Trudim se da pročitam više različitih dnevnih izdanja, i mada medju njima defnitivno ima razlike, generalno se mogu izvući i neke sličnosti koje važe za većinu. Sve je manje ozbiljnih i dobrih kolumnista, kao i novinara, pa samim tim je i sadržina novina takva kakva je. Skoro da je pravilo da u gotovo svim dnevnim novinama rubrike crne hronike bivaju sve veće, na uštrb svega drugog. Siguran sam da, kada i nemaju materijala za tu rubriku, iskopaće ga u nekoj vukoje.... ove naše zemlje. Negde se neko sranje sigurno desilo. Kao da bez crne hronike, nije dovoljno crno. Od prve strane pa do zadnjih nekoliko, koje su uglavnom posvećene kulturi, zabavi i sportu, sve crnjak do crnjaka. Nije ovde ni ružičasto, ali  mi se čini da je crnjak više opredeljenje glavnih urednika, nago realno stanje stvari, iliti daj narodu šta voli. Upravo to ulagivanje javnom mnjenju, a ne njegovo formiranje, je ono što mi tu smeta. Kako su lagano, ali veoma primetno, finansiski interesi zamenili sve druge...

Naravno olovo je i dalje olovo, miris štampe je i dalje miris štampe, ali je izgubio svoju magiju, i meni definitivno sve manje prija. Razlog tome nisu samo godine, već receptura po kojoj se današnje novine spravljaju, kao i vlasništvo nad recepturom, u kojoj ima sve manje prinčeva, a sve više žaba. 

BATA ĐORA

„UPOZORENJE: Tekst koji sledi sadrži eksplicitne primere nekorektnih stavova. Stavovi su autorovi, mada se ne isključuje mogućnost da ih deo čitalaca deli. Pre čitanja posavetujte se sa svojim duhovnikom ili savetnikom za korektnost. Naknadne reklamacije se ne primaju.“

                                                                                                                                             

Odmah da pojasnim, tema nije fudbal, mada povod za temu jeste. Naime, debakl naše mlade reprezentacije do 17 godina sam po sebi ne bi bio strašan, da je posledica našeg umeća na sportskom terenu, no ne beše baš tako... Naše čudo od štetočine iliti BATA ĐORA (za one koji ne znaju, trener pomenute selekcije, i radnik na doživotnom izdržavanju u svim fudbalskim organizacijama u zemlji) je po ko zna koji put dokazao da čega god se dohvati (a voli čovek da se vata) to je vaistinu, zasigurno osudjeno na propast.  

Skupio je BATA ĐORA dečicu (mogu samo da pretpostavim po kojim kriterijumima) iz fudbalskog sveta ove naše lepe zemlje, a bogami i inostranstva. Omogućio im godinu i po dana izostanka sa nastave, jer njegova misija je iznad škole i obrazovanja. Imao tu privilegiju da igra turnir pred domaćom publikom. Odigrao više pripremnih utakmica nego sve reprezentacije tog uzrasta u Evropi zajedno, ali džaba, nije mu se dalo. Zvezde mu nisu bile naklonjene, po ko zna koji put... Ali ne brinite biće još generacija, a BATA ĐORA će imati još mnogo prilika za dokazivanje, i uništavanje. On za to volje, a i „dobrih namera“, uvek ima. Pružiće njemu sistem uvek ruku, jer on je sistem.

Sad nije problem ove zemlje Milovan Đorić iliti BATA ĐORA, jer iako je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu, ipak je sporedna. Ono što je nevolja što BATA ĐORA ima svuda u ovom društvu. On je svuda odlično infiltriran u sistem, on poznaje sistem, njega sistem hrani, i on se njega čvrsto drži, neda da se tu išta menja, jer bez tog i takvog sistema on ne postoji. Ovo je za BATA ĐORIN sindrom, bogom dana zamlja. Takvi mogu da opstanu samo na ovakvoj podlozi.

Kako prepoznati BATA ĐORU? Teško, on se poput kameleona prilagođava svakoj novonastaloj situaciji. Neprimetan je, stapa se sa okolinom, i važi za pristojnog i uglednog gradjanina. Na ulici će vam se uvek pristojno javiti. Obično ima više od pedeset godina, zadrigao, i obavezno se posle podne oseća na brlju. Niko ne zna šta on tačno „radi“ i zašta je odgovoran, ali je uvek uticajan. Svih novotarija, pa i računara, se obično plaši (osim mobilnog telefona zadnje generacije), mada je mišljenja da nekad mogu i da koriste, ako ih neko drugi koristi... Protivi se svakoj inovaciji i napredku. Okružen je gorima od sebe.

Na žalost svako od nas ima svog BATA ĐORU ili više njih. Dokle god njih ima, nikad se ovde ništa neće promeniti, ne daju ljudi. Da nas vode i genijalci, njemu ne mogu ništa, njega je nemoguće „reformisati“. On je pobednik vremena, vremenska konstanta koja je briljirala u prošlosti, uzurpirala sadašnjost i polako ali sigurno briše budućnost.

NOĆNA SMENA

Predlažem da se malo odmorimo od politike i političara pa evo rešenja. Na preporuku prijatelja pogledah noćnu  smenu, i prijatno se iznenadih. Ima tu svega Monti Pajtona, nadrealista ali i nečeg autentičnog. Možete naći dosta toga na ju tjubu, a evo i par epizoda po mom izboru, uživajte:

JUTUTANCI

Show must go on je ukratko ono što se na našoj političkoj sceni dešava. Ovo je previše bizarno čak i za Srbiju. I svega ovde jednom neće biti, ali gluposti nikad dosta i nikad previše, ona će na ovim prostorima vazda biti prisutna. A krenulo je misteriozno.

Pogađate da se radi o mitingu SNS, najače opozicione stranke koja treba da bude alternativa onome što imamo sad. Čuli smo tu mnogo njih (BN televizija je imala direktan prenos). Mnogo toga je ponuđeno, Karići nam nude ekonomske projekte za bolje sutra (Ruska salata valjda), Veljo oće da pokrene Srbiju (on je ta snaga) , Vulin ohrabruje na slobodu izražavanja emocija (plači Srbijo), a sve to će doneti Toma koji će se žrtvovati sve dok ga ne prebace na kliniku i priključe na infuziju. Eto dobili smo i odgovor na pitanje:“Šta je to ponuda koja se ne odbija?“ I šta je genijalno smišljeno, jer kako reče gospodin Vučić, neće gledati u nebo već razmišljati. I eto smisliše. Samo se iskreno nadam da ova njihova „umotvorina“ neće imati žrtava.

Beše tu i operskih zvezda, rokenrol benda, intelektualaca,  repa i poezije. Poezija me je najviše „ganula“. Odrecitovaše pesmu Jovana Jovanovića Zmaja „JUTUTUNSKA JUHAHAHA“. Ja jedino nisam mogao da shvatim, da li se odnosi na njih ili na poziciju. Neodoljivo se i jedni i drugi uklapaju u istu. A i BALAKAHA ima koliko hoćete, bogami u svim strankama.

Ono što je takođe bitno je poruka koju opozicija šalje gradjanima, a dodje mu kao deža vi: Svako od vas, a ja prvi, će biti spreman i moraće da podnese žrtvu zarad svevišnje pravde i nebeske Srbije, jer mi smo bili i bićemo nebeski narod, a ovoga puta zarad spornog datuma izbora. Jer ako ja „tu nadasve komplikovanu situaciju“ pravilno shvatam ovde nisu sporni izbori i da li će ih biti, već da li će biti u decembru ili januaru. Kažu ako budu u januaru, vlast će imati prednosti izmedju dva božića. Pravi cilj za koji vredi mret. Pravo rešenje svih problema, i prava poruka „dostojna“ evropskih vrednosti za koje se odnedavno zalažu.

Ovi drugi tj. pozicija tvrdi, a bogami i računa, da su se prvi uplašili Vojvode i njegovog povratka pa malko žure sa izborima. Sve i da je to tačno, jaka je i to vlast ako treba Vojvoda da je spasava iliti „Ko s Vojvodom tikve sadi ...“ Ako probamo da budemo realni, ova vlada verovatno jeste najbolja od 2003 do danas, a ipak nije dorasla situaciji koja ju je snašla, jednostavno to za ovu i ovakvu Srbiju nije dovoljno dobro. Kad je o opoziciji reč, ja čak i ne sumnjam u njihovu volju da nešto promene (pisali smo već o namerama), ja sam jednostavno siguran da oni za to nisu sposobni. Naravno to je samo moje mišljenje, i nadam se da grešim.

Kako god, izbori su pre ili kasnije izvesni, a izbor nam je svima „fantastičan“. Blago nama sa ovakvom vlašću i „još boljom“ opozicijom. Pa pohrlimo svi na birališta nebi li dali glas nekome od ovih „spasilaca“ -  JUHUHAHA.

MEĐU NAMA

Nekako je sve manje pozitivnih primera u našem neposrednom okruženju. Prvenstveno tu mislim na ljude koji svojim ličnim primerom i radom pokreću i inspirišu i sve druge na više rada, truda... Dosta je ljudi iz ovoga kraja izgradilo uspešne poslovne karijere što u Srbiji, što u inostranstvu ali malo njih je za ovaj kraj nešto konkretno i uradilo, makar ne samoinicijativno.

Ja već neko vreme tvrdim da je razvojna šansa ovoga kraja dijaspora. A tu ne mislim samo na kapital i potencijalna ulaganja, već i na znanje i preduzetnički duh, način organizacije, znanje koji se od naših ljudi u dijaspori može naučiti. Znam da se dobar deo vas koji ovo čitate samnom neće složiti, jer mi smo nadasve najpametniji, ali to dokle smo dogurali nas poprilično demantuje. Zato je i junak ovoga posta čovek koji je prvenstveno svojim znanjem i energijom uz pomoć prijatelja stvari pokrenuo sa mrtve tačke. Njegovo ime je dr.Radivoje Petrikić.

Radivoje Petrikić je rođen 1968. godine u Jabukovcu, opstina Negotin. Na Pravnom fakultetu u Beogradu studirao je šest semestara, da bi 1991. godine zbog rata u bivšoj Jugoslaviji prekinuo studije. Nastavlja studije prava u Beču, koje je uspešno završio oktobra 1993. godine. 1997. godine završio je doktorske studije sa odličnom ocenom na Univerzitetu u Beču, a 1999. godine još jedne doktorske studije na Beogradskom Univerzitetu. U tom periodu, Petrikić je objavio dve knjige i napisao nekoliko stručnih članaka o austrijskom i jugoslovenskom pravu.

Krajem 1998. godine, Radivoje Petrikić započeo je svoju advokatsku karijeru kao advokatski pripravnik u advokatskoj kancelariji CMS Reich-Rohrwig Hainz u Beču. Rad za CMS ponovo ga je doveo u Beograd: avgusta 2000. godine osnovao je za svoju advokatsku kancelariju međunarodnu advokatsku firmu u Srbiji i preuzeo rukovodstvo ove filijale. Nakon toga, Petrikić je položio pravosudni ispit u Austriji  i u Srbiji, a 2004. izabran je za partnera CMS-a u Beču. U 2008. godini Petrikić je osnovao još jednu firmu u bivšoj Jugoslaviji, i to CMS u Sarajevu i koordinisao aktivnosti CMS-a u zemljama bivše Jugoslavije.  Od  1. februara 2010. godine preuzeo funkciju rukovodioca i koordinatora u centralno-istočnoj Evropi i odgovoran je za koordinaciju, strategiju i rukovođenjem poslova u 11 zemalja centralno-istočne Evrope.

U proteklih deset godina, Petrikić je pratio mnoge istaknute austrijske, nemačke, francuske, engleske i ostale međunarodne firme pri ulasku na tržište Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Bosne i Hercegovine, a pored toga je učestvovao kao pravni konsultant u nekoliko najvećih privatizacija na zapadnom Balkanu. Predsednik je austrijsko-srpskog privrednog foruma koji okuplja vodeće austrijske i srpske kompanije u Austriji i ambasador za integraciju u okviru projekta XChange koji čine poznate i uspešne ličnosti javnog i privrednog života u Austriji. Član je predsedništva Srpske zajednice u Beču i delegat iz Austrije u Skupštini dijaspore. Radivoje govori srpski, nemački, engleski i ruski. Živi u Beču i otac je ćerke i sina.

Briljantna karijera, zar ne. Pored svega toga društvena odgovornost (popularan izraz zadnjih godina) i ljubav prema našem kraju ga inspirišu, pa je aktivan i u selu iz koga je potekao. Sa grupom prijatelja osniva udruženje Društvo prijatelja Jabukovca čiji je predsednik, kroz koje organizuju lokalne meštane i sprovode sledeće projekte: asfaltiranje lokalnih seoskih ulica, uredjenje lokalne deponije sa pristupnim putem, uredjenje parka, uredjenje pijace, rekonstrukcija doma kuluture, rekonstrukcija skole i zdravstvene stanice.

A ja bih sad i svima vama postavio pitanje koje sam postavio i sebi: A šta nas sprečava da za svako selo pa i za sam grad ne uradimo nešto slično. Nije nedostatak novca uvek problem, već nedostatak volje, energije, ideja pa na kraju krajeva i znanja. 

MUDRACI

U rijaliti šou koji se zova „Srpska javnost“ već nekoliko meseci prosveta igra zapaženu ulogu. Na žalost, na lestvici društvene važnosti nema takav tretman. Samim tim se kao tema nameću i mladi, njihovo obrazovanje, budućnost...

Utisak je da problema u prosveti itekako ima, a to nisu „samo plate“. A nekako je to jedino oko čega se ovde lome koplja. To svi koji imamo bilo kakav kontakt sa sistemom obrazovanja svakodnevno vidimo. Pride, meni nekako nije normalno da vidim vodju sindikata, sa na sebi hiljadu evra što garderobe što sata i nakita, da se žali kako nema od čega da živi...

No ako i to ostavimo po strani, apsolutni hit mi je informacija da se ukida nastava iz informatike u trećem i četvrtom razredu gimnazije. To bi, ako se usvoji, trebalo da se primenjuje od septembra 2011. Treba li uopšte pričati o tome da je u većini zemalja EU informatika odmah iza maternjeg jezika i matematike po svojoj važnosti, i da raspoloživi podaci pokazuju da je Srbija među poslednjim zemljama u Evropi u pogledu informacione pismenosti. Da je u  savremenom društvu informatika postala osnovna infrastruktura za svakodnevni život i rad. Da obrazovni sistem u Srbiji ne odgovara potrebama savremenog društva ni privrede, a predloženi nastavni program će Srbiju u vremenu koje dolazi učiniti potpuno inferiornom. A sve to nikoga u ovoj papazjaniji ne dotiče, i niko se zbog toga previše ne uzbuđuje. To ovakvoj Srbiji i njenom sistemu obrazovanja nije bitno. 

Naravno posle hita – magahit. „ZAVRŠI MEGATREND I PALI“ je marketinški potez koji je ovih dana izazvao poprilično polemike u javnosti. Čini mi se da se neko osmelio da kaže ono što svi mi inače mislimo. I naravno kako to već u Srbiji biva, nije kriv onaj ko je za takvo stanje odgovoran, već onaj koji je to rekao. Tako da će rektor Unizerziteta Megatrend zbog iskrenosti biti i krivično gonjen. Naravno sve je to zbog „brige o mladima“. O njima „brinu“ institucije društva, dušebrižnici, političari, pa eto i tržišna inspekcija. Čini mi se što su oni više „brinuli“ to je mladih bivalo manje. Od tolike brige, se decenijama unazad negde izgubiše, pa ih je sve manje i manje u ovoj zemlji i to iz godine u godinu. I dok svi mudruju kako to sprečiti, otvaraju raznorazne kancelarija za brigu o mladima, niko ništa tu konkretno ne radi. „Najkreativniji“ su mi ovi iz NSZ, sa čuvenim kursevima – kako sastaviti CV. Ko je gledao TILVA ROŠ, ili nedaj bože tome prisustvovao, zna o čemu pričam.

Dok ovi silni mudraci i dušebrižnici mudruju i brinu, rezultati ove „brige i mudrosti“ su ravni cunamuju. U Srbiji živi 17,4 odsto stanovnika starijih od 65 godina što je stavlja na šesto mesto najstarijih država na svetu. Izraz "odliv mozgova" smo čini mi se mi izmislili, to je doprinos mudraca. U proteklih petnaestak godina pola miliona visokoobrazovanih osoba napustilo je Srbiju. Samo u Americi i Kanadi je ostalo 70 hiljada naših diplomaca. Samo od 1991. do 1996. godine, otišlo je 298 doktora nauka, 214 magistara, 467 diplomiranih stručnjaka i više od 30 hiljada studenata. I gle čuda, dogodilo nam se demografsko starenje nacije. Dok su naši studenti vicešampioni u svetu u svom znanju, njihova država je vicešampion u njihovom izvozu ( bolja je Gvineja Bisao). A obrnuto proporcijonalno, mudraca nikada više.

I svi se naravno prave blesavi, nikome nije jasno zašto se to dešava, i kako je to moguće sprečiti. Jednostavno, samo treba da postanemo normalna zemlja i sve će nam se samo rešiti. To naravno više nije pitanje volje i političke procene već opstanka.  Naravno mudraci se samnom neće složiti.