PALA – MENTARIZAM

Kako život, vaseljena i sve ostalo funkcioniše po nekim prirodnim zakonima,  onog trenutka kada se ti zakoni naruše, dolazi do disfunkcije nekog od delova sistema. Zakoni koji važe u našoj palanci, nekad prkose, što zdravom razumu, što prirodnoj ravnoteži. Samo njeno funkcionisanje procenite sami a ja ću malo o zakonima.

Prvi zakon: Zakon inercije 

Telo ostaje u stanju mirovanja ili se kreće konstantnom brzinom ako na njega ne deluje nijedna sila, ili ako je rezultat svih sila koje na telo deluju jednaka nuli.

Nešto što me, valjda jednako izluđuje, kao  ljudska glupost, je inertnost, ne činjenje. Nekako je to valjda sindrom palanke, ta inertnost, koja nesposobne drži na mestu na kome jesu. Inertnost što kod njih samih - valjda kad ništa ne rade, ne mogu ništa ni da pogreše, što i kod ovih drugih - vremenom i oni izgube volju i nadu da je uopšte nešto moguće promeniti. U našoj maloj palanci je održana sedma sednica SO Negotin, na kojoj je izvršen i izbor/reizbor direktora Javnih preduzeća. Za dobre poznavaoce lokalnih dešavanja, ništa novo, politika donela – politika odnela, ni prvi ni zadnji put. Verujem da bi svako od vas imao šta da kaže, o ponekom izabranom kandidatu, ali moj najjači utisak nije njihov izbor, već jedan ne izbor. Gospodin Grbović  pored ispunjavanja svih potrebnih uslova, višegodišnjeg dobrog rada, nije izabran. Koju to poruku šalje zaposlenima u svim tim preduzećima, pretpostavljate i sami. Inercija čini mi se pobedjuje struku, rad, trud. 

Drugi zakon: Zakon sile
 

Ovaj zakon opisuje činjenicu da je promena kretanja (što je ubrzanje) nekog tela moguća jedino dejstvom sile i povezuje silu koja deluje na telo sa masom tela i ubrzanjem kojim se telo kreće.Veličina sile na neko telo direktno je srazmerna ubrzanju i masi tog tela. Smer sile ima isti smer kao i ubrzanje.

Posedovanje sile jeste moć, ali moć sa sobom nosi i ogromnu odgovornost, što za njeno korišćenje, što za ne korišćenje. Ako imate mogućnost da nešto promenite, a to ne uradite, odgovorni ste isto kao da ste to loše uradili. U dvadeset prvom veku, kada se brzo i misli i radi, biti inertan je gotovo nedopustivo. Onima koji to ne sfvate, nije mesto ni u javnom životu, ni na javnim funkcjama. Ako vam to demonstriraju oni koji bi trebalo da su primer suprotnog, čemu se nadati? Ne možemo promeniti ništa, ako prethodno ne promenimo sebe. Sad, ako celina deluje inertno, ne znači da su i pojedinačni elementi inertni, to je valjda ona slamka nade!!! Održavanje sednice samo kad se mora, čini mi se kao već ustaljena praksa Negotinske SO. Pa zar nema o čemu da se razgovara i rešava u ovoj opštini? Da li je neophodno čekati tri meseca pa onda raspravljati o pedeset tačaka? Kako se odbornici pripremaju za skupštinaska zasedanja, dali uopšte čitaju material koji dobiju? Da li svi koji pročitaju material razumeju šta su pročitali? Prateći sednicu skupštine, malo toga tu ima za pohvaliti. Ako izuzmemo nastupe gospodina Milovanovića (a ja bar mislim da je to dobar primer konstruktivnog opozicionog delovanja), sve ostalo je bledo. Mislim da nam treba više konstruktivnosti i rada što na poziciji, što u opoziciji, jer svako za to nosi svoj deo odgovornosti. To je jedini način primene sile, a zarad promene kretanje nekog procesa, čijim kretanjem nismo zadovoljni.

Treći zakon: Zakon akcije i reakcije

Za svaku silu akcije koja deluje na neko telo postoji i sila reakcije. Sila reakcije je istog intenziteta i pravca kao i sila akcije ali suprotnog smera. Važno je istaći da se one uzajamno ne poništavaju.

Svaka prava inicijativa, ili pravilna upotreba sile, biva lako prepoznata, i ima pozitivne odjeke. Međutim, kakva god da je akcija, reakcija je neizostavna. Kontrolom akcije kontrolišemo i reakciju. Ako je akcija već učinjena, kako promeniti reakciju? Direktori Javnih preduzeća su kako tako izabrani, ono što bih sad ja očekivao je da ih prvo vidim na sednici na sledećem zasedanju. Da svako od njih iznese presek stanja koje su zatekli, kako vide firmu za godinu dana unapred, kakva je strategija razvoja firme u vremenskom interalu od pet do deset godina, i šta su, odnosno će oni uraditi da se to postigne. To bi bilo nešto opipljivo na osnovu čega bi gradjani mogli ocenjivati njihov rad. Ako pritisak javnosti tu izostane, pa i sama pozicija/opozicija ne preduzme konkretne akcije u tom pravcu, verujem da će i reakcija biti kao i do sada, uglavnom ne baš zadovoljavajuća. Priznaćete, iako ima izuzetaka, da uglavnom  rad direktora Javnih preduzeća nije bio na zadovoljavajućem nivou, a dokaz za to je i sama situacija u tim preduzećima. 

I za kraj, ne znam šta bi Njutn rekao za ovo moje skrnavljenje njegovih zakona, ali sam siguran da bi nam Yoda svima poželeo „May the Force be with you“.

JEL’ ČITATE?

Jel’čitate na radnom mestu? Sudeći po ovim japi-zapad fazonima, to je nepristojno. Ako se već mora, spakujte to u neke fascikle (sa seminara), omote spisa, razne ukoričene izveštaje i referate. Nezgodno je zbog formata ali ne i nemoguće (dokazano). Novine su dozvoljene, dnevne, to može da se podvede pod opštu informisanost. Sve to prožima i internet (ko ima), lakše je za kamuflažu mada verujem da računar kao „sredstvo rada“ većini uposlenika više služi za FB virtuelno poselo, igrice i slično pa tek onda za informisanje i edukaciju.(uf, kolika rečenica). Van efektnog radnog vremena.

Jednu mladu pripravnicu bibliotekarku su kolege prekorno gledale jer je čitala za vreme pauze za ručak. Uz ručak. Nepristojnost? Nepoštovanje? Skrnavljenje kulture primitivnim potrebama ili ignorisanje kolega. Možda. A to se dešavalo u Istočnom Berlinu šezdesetih, u „Buridanovom magarcu“ Gintera de Brojna. Ako kući nemate vremena a na poslu uslove, pročitajte ovo, pa ćete možda ipak naći vremena i za knjigu.

Fenomenalno. Ima i u biblioteci (provereno).

Jeste zabavno čitati o knjizi, ali veće je uživanje uživati u njima. Dečaci kad to shvate, o ženama, postanu muškarci. A i obrnuto.

PARK IZ DOBA JURE

„Kupajte se i secite nokte kad ste u inostranstvu. Šišajte se kad odete na godišnji odmor. Što više djubreta ostavljajte van  Beograda. U Beogradu više nema mesta.“

                                                            Dušan Radović

U pakleno toplo letnje jutro 18. avgusta 2110. godine, krećemo ka Nacionalnom parku Đerdap, kako u Beogradu zovu ovu oblast. Ovo je zadnji nacionalni park Srbije (od šest) koji obilazimo ovom turom. Prvu pauzu pravimo na Srebrnom jezeru, koje je nekada bilo prava turistička destinacija. Nekadašnji hotel i njegova letnja bašta više od pola veka ne rade. Srebrno Jezero je dugačko 14 km, a široko 300 metara. Jezero je bogato ribom (som, smuđ, šaran, amur), a po Ginisovoj knjizi rekorda iz njega je izvađen najveći šaran težak 44 kilograma. Uz osvežavajuće napitke koje smo poneli posmatramo jezero. Mali predah, malo priče, pa nastavak puta.

Đerdapska klisura, zajedno sa monumentalnom tvrđavom Golubac podignutom na mestu gde Dunav dostiže neverovatnih osam kilometara širine, predstavlja jedan od najlepših prizora u Srbiji. Sa svojim mnogobrojnim pećinama (Zlotska pećina, Ceremošnja, Rajkova pećina) istočna Srbija predstavlja raj za speleologe. Nakada je tu živeo veliki broj pripadnika vlaške nacionalne manjine, danas je ceo ovaj kraj deo divne i više decenija netaknute prirode. Fantastične prirodne lepote, gotovo čitav vek ne zagađene industrijom, pružaju fantastične uslove za odmor i razvoj turizma. Da i ne pominjemo Lazarev kanjon, predeo fantastične, divlje lepote, kanjon reke Vratne, sa divovskim kamenim kapijama - prerastima, ili Rajačke Pivnice-Pimnice, varoš u kojoj je nekad stanovalo  samo vino! Nezgodno je što je oblast u potpunosti ne naseljena, i ne raspolaže nikakvim smeštajnim kapacitetima.  Prilazni putevi su takođe problematični, ali prema najavama iz vrha vlasti, u planu je da se i ova oblast poveže autoputem sa Beogradom.

Prema zvaničnim podacima iseljavanje iz ove oblasti je počelo krajem dvadesetog veka, a zadnji stanovnici su tu oblast napustili sredinom prošlog veka. Vodeći se pažljivim i strateškim planiranjem dugoročnog očuvanja prirode, nekadašnji stanovnici ove oblasti su uspeli da svojim, više ne činjenjen nego činjenjem,  ovaj deo Srbije sačuvaju od industriskih zagađivača koje sa sobom donosi urbana civilizacija. Iako njihovi potomci, sadašnji stanovnici jedinog grada u zemlji, svojataju ove zasluge, istine radi valjalo bi napomenuti da su i centralne vlasti dale svoj doprinos ovome. Pažljivim planiranjem i  neizgradnjom putnih pravaca, onemogućavale se ikakav razvoj industrije u ovim delovima zemlje, čime su na kraju krajeva i uspele da očuvaju ove prirodne lepote. Takođe centralizovanom politikom „ubiranja harača“ i vraćanjem „na kašičicu“, tadašnje vođe su uspele da svo stanovništvo presele u Beograd. Da to sigurno nije samo splet nesrećnih okolnosti već dobro pripremljen i promišljen plan govore i stimulativne mere koje su sprovođene radi kontrole rađanja (primera radi, prema podacima do kojih sam ja došao, oprema za bebe je tada u Srbiji bila daleko skuplja nego igde u Evropi) . Zahvaljujući tome većina porodica se odlučivala za jedno dete, pa je Beograd uspeo da apsorbuje svo stanovništvo, nekada nastanjeno svuda po Srbiji. Moj je zaključak je da su tadašnji političari za razliku od ovih današnjih imali viziju i ka njoj hrabro i beskompromisno težili. Zaslugu za  ideju  ovakve podele Srbije, na nacionalne parkove i Beograd, istoričari pripisuju izvesnom M.Dinkiću višedeceniskom  i doživotnom ministaru u tadašnjim vladama (ostaje mi nejasno dali su se tad političari birali na višedeceniske mandate ili su to pravo sticali rezultatima svoga rada).

Putovanje uz Dunav je uvek praznik za sva čula. Nemoguće je ne biti očaran prekrasnim predelima kroz koje prolazite. Istočna Srbija je danas napuštena oblast opterećena mitovima. Prolazeći kroz manja napuštena naselja nailazimo na raskošne prazne kuće sa liftovima i bazenima i pored njih u mirnoj simbiozi stare oronule kuće. Hajduci, crna magija (zavezivanje nevernih muževa), kao i osvojene seksualne slobode, dok su se hipici još za nju borili, deo su legendi vezanih za ovaj kraj i stanovnike koji su ga nekada naseljavali. Zahvaljujući povoljnim uslovima (lov, ribolov, stočarstvo, zemljoradnja, vinogradarstvo, zanatstvo, trgovina i saobraćaj) ova oblast je bila od davnina naseljena, o čemu svedoče predmeti materijalne kulture najstarije civilzacije Evrope (Lepenski Vir).

Budimo se rano i gle čuda vode čak ni hladne više nema, ništa od jutarnjeg tuširanja. Prva pomoć u održavanju higijene dolazi iz flaša, pa slede doručak, jutarnja kafa i obilazak većih naseobina u kojima su živeli tadašlji stanovnici ovih područja. Sada su to sablasne gradjevine obrasle zelenilom. Nakon obilaska sledi i lagani povratak kući. 

O BOLIDIMA, METEORIMA I ZMAJEVIMA

Čini se da je petak veče obilovalo događajima. Eto tog 12.11.2010. je u selima opštine Bujanovac, meštane uznemirila jaka svetlost , grmljavina i podrhtavanje tla. Iznad južne Srbije najverovatnije se raspao meteorit bolid, kažu u astronomskom društvu "Ruđer Bošković". Iako je čitav događaj izazvao paniku, reč je o sasvim uobičajenoj prirodnoj pojavi, koja, doduše, nije zabeležena u Srbiji minulih 90 godina. 

Nama laicima u toj oblasti, je teško razlikovati bolide, meteore, meteorite i meteoroide, dok za stučnjake, recimo astronome, to nije problem. Prema važećim definicijama bolid je meteor asteroidnog porekla, sjajniji od Venere, koji prate karakteristični zvučni efekti prilikom njegovog raspadanja u Zemljinoj atmosferi, dok se delovi koji padnu na zemlju nazivaju meteoriti, i mogu biti kameni, gvozdeni i mešovitog sastava. Meteoroidi su male čestice, nastale iz komete i tako se nazivaju dok ne uđu u Zemljinu atmosferu. Po ulasku u atmosferu postaju meteori, ali su za razliku od bolida, kometskog porekla, ostavljaju kratak svetlosni trag i ne proizvode zvučni efekat. Oni su ono što narodski zovemo „zvezde padalice".

Pojava koja je uočena na nebu na jugu Srbije, uz zvuk, svetlosti i potres, za koju se smatra da je bolid, veoma je retka, a verovanja u narodu o takvoj pojavi ili padu meteorita su različita. Neki narodi, pa i Srbi, u bolidima vide zmajeve. Bolid ostavlja trag, varniči i tutnji, a tako narod zamišlja i zmaja koji ima rep, bljuje vatru i riče. Veruje se da su i zmajevi opevani u narodnim pesmama zapravo bolidi.

E sad, nekih trista kilometara severnije, tačnije u Negotinu, u sali bioskopa Krajina, se u to vreme održava Izborna Skupština opštinskog odbora Liberalno demokratske partije Negotin. Izabran je novi menadžer OO LDP Negotin, novi/stari članovi Opštinskog odbora. Čini mi se da je bolid lupio i u salu bioskopa te večeri, a bogami je bilo i zmajeva. Opšti utisak je, da je veća žaba pojela manju, tačnije da je bivši PNTK, pojeo ono što je u Negotinu predstavljalo LDP.

Liberalno-demokratske ideje u Srbiji, datiraju još iz devetnaestog veka, a jedan od utemeljivača te ideje je Božidar Grujović. Interesantno je da je i prvi zabeleženi pad bolida datira iz devetnaestog veka. Od tada, pa do danas, liberali su u Srbiji uvek predstavljali progresivni, moderni i napredni deo nje. Čini se da, kada su ideje liberalizma u Srbiji bile masovnije prihvaćene, i samoj Srbije je bolje išlo. LDP čini se od svog nastanka, pa nadalje pokušava da sebe nametne kao alternativu prosečnom , da razdvoji činjenje od ne činjenja, da jednostavno bude drugačiji.  E, tu stižemo do onoga našta je želim da skrenem pažnju. Čitajući imena i prezimena novoizabranih članova Opštinskog odbora, čast izuzecima (koji su uglavnom tu od ranije, i poneki novi), ne vidim šta je tu drugačije, napredno. Moj je utisak, da je ovo nekako previše ruralno izdanje LDP-a, i kada bi sa liste sklonili tri-četiri imena, čovek bi tu listu mogao da predstavi i kao listu Srpske Radikalne Stranke ili recimo Nove Srbije??!!? U čemu je razlika!!! PNTK, kao lokalna stranka, nedovoljno ili nikako politički profilisana, je u  sebi okupila pragmatičnu grupu ljudi, koju bez ikakvih problema možete pridodati kome god hoćete od Radikala do LDP-a. Celo to stapanje, pa i taj politički luping, na kraju krajeva ne mora biti loš, ali mi je nekako neprirodan. Da li vi recimo možete da zamislite, većinu predstavnika Opštinskog odbora, zajedno sa menadžerom, na podršci paradi ponosa u Beogradu. Za nekog ko sebe deklariše kao LDP-ovca to je za očekivati. Takođe bi baš voleo da čujem njihove stavove o recimo Srebrenici, Kosovu, a voleo bih da čujem šta misle i o svom lideru Čedomiru Jovanoviću. Verujem da bi više od polovine Opštinskog odbora sama taj odbor napustila, kad bi bila prinuđena da javno odgovori na ova pitanja. 

Ovde je, čini se posredi, privremena uputreba LDP-a, za vremenski oročene ciljeve, i jesu li oni po tome bolji ili lošiji od većine drugih, pa nisu. Jedino što ja od liberala očekujem da budu bolji, pa je time i moja kritika prema njima stroža. A ko će na kraju iz cele ove papazjanije izaći kao meteor, ko će biti meteorit -meteoroid, ko je u celoj priči zmaj, a ko će ostati bolid, na vama je da zaključite, a vreme će nam kao i uvek na to dati siguran odgovor.

 

GIVE ME HOPE MUHAMED

        Siromaštvo nije u čoveku, već u sistemu i zato je na vladi svake države da promeni taj sistem.

                                  Muhammad Yunus
                                  30.10.2010. Dom narodne skupštine Srbije

Ne znam dali ste primetili, ali Bangladeš je inače veoma popularna destinacija ovih dana, pogotovu u našoj vladi, a bogami i skupštini. Ako ste pomislili da je reč o nekakvim ekskluzivnim destinacijama za putovanje gore pomenutih korisnika navedenih prostorija, bićete u krivu. Razlog je moram da priznam ovoga puta, potpuno drugačije prirode. Dobitnik Nobelove nagrade za mir 2006, ekonomista Muhamed Junus, predstavio je u Beogradu državnim zvaničnicima, vodećim predstavnicima poslovne zajednice, kulturnog i društvenog života koncept društvenog preduzetništva koji je razvio. Kaže da je spreman da i u Srbiji osnuje banku za kreditiranje siromašnih. Radi se naime o sistemu pozajmica „na reč“, bez ikakvih garancija, a verovatno da je iznenadjenje za sve, da je povraćaj ovako obezbedjenih kredita, preko 97%. Sistem je osmišljen sa ciljem da potpomogne preduzetništvo najsiromašnijih, onih koji nikada neće ispuniti uslove za dobijanje regularnih kredita.

Ja lično, nisam baš siguran, da nam gospodin Junis može pomoći u iskorenjivanju siromaštva, ali bi ovi naši mogli nešto naučiti o vraćanju poverenja u predstavnike institucija ove zemlje, a koristeći to novonastalo poverenje potruditi se da ovoj zemlji vrate nadu, da uopšte možemo bolje. Čini mi se da nam je i jedno i drugo oduzeto 12.03.2003. godine. Ne znam za vas, ali ja sam nekako bio siguran, da bez obzira na sve, ono što radimo ima nekog smisla.  Bio sam siguran da iza tog puta, koliko god da on traje, ima izlaza. Već naredne godine, to mi više nije izgledalo tako, niti vidim da će skoro ponovo izgledati. Kako vreme prolazi, sve sam sigurniji, da su i prvi i drugi uslov apsolutno neophodni, da stignemo tamo gde smo pre desetak godina krenuli.

Naslov „Srbija može biti kao Bangladeš“, koji je osvanuo u jednim dnevnim novinama, me je priznaću naljutio. Znam da se tekst odnosi na nešto sasvim drugo (gore pomenuto), ali mi pade napamet, pa kako li stigosmo dovde??? Čini mi se da nismo tu krenuli. Ne omalovažavam Bangladeš, i siguran sam da i od njih imamo itekako šta naučiti (recimo o demografskoj ekspanziji), ali nikada nisam ovu zemlju tako zamišljao. Nekako sam uvek bar gledao na bolje od nas, np.Dansku, Švedsku, Nemačku. Sad, nisam ja naivan i znam da ih nikada nećemo stići, ali hajdemo bar da na tome radimo. Nekako čemu težiš, uz sve uslove koje na tom putu trebaš da ispuniš (np. višegodišnji mukotrpan rad), na kraju na to i počneš da ličiš, a možda to i budeš.

Usled gomile svakodnevnih briga, informacija i udara koji zahtevaju trenutno reagovanje, postaje gotovo smešno poverenje i vera u opšti interes. Suština koja je izgubljena, se sastoji u izmenjenoj percepcija čoveka o tome šta je smisao života i kojim ciljevima teži, jer mu oni danas ni najmanje nisu realni. Umesto nade, danas imamo apatiju, a umesto poverenja skepticizam, a čini se, da je neko za  to odgovoran.

 I na kraju, ne brine mene što će recimo Beograd izgledati kao Dhaka (glavni grad Bangladeša), već što će Negotin biti kao Borga (provincija na istoku Bangladeša).