GIVE ME HOPE MUHAMED

        Siromaštvo nije u čoveku, već u sistemu i zato je na vladi svake države da promeni taj sistem.

                                  Muhammad Yunus
                                  30.10.2010. Dom narodne skupštine Srbije

Ne znam dali ste primetili, ali Bangladeš je inače veoma popularna destinacija ovih dana, pogotovu u našoj vladi, a bogami i skupštini. Ako ste pomislili da je reč o nekakvim ekskluzivnim destinacijama za putovanje gore pomenutih korisnika navedenih prostorija, bićete u krivu. Razlog je moram da priznam ovoga puta, potpuno drugačije prirode. Dobitnik Nobelove nagrade za mir 2006, ekonomista Muhamed Junus, predstavio je u Beogradu državnim zvaničnicima, vodećim predstavnicima poslovne zajednice, kulturnog i društvenog života koncept društvenog preduzetništva koji je razvio. Kaže da je spreman da i u Srbiji osnuje banku za kreditiranje siromašnih. Radi se naime o sistemu pozajmica „na reč“, bez ikakvih garancija, a verovatno da je iznenadjenje za sve, da je povraćaj ovako obezbedjenih kredita, preko 97%. Sistem je osmišljen sa ciljem da potpomogne preduzetništvo najsiromašnijih, onih koji nikada neće ispuniti uslove za dobijanje regularnih kredita.

Ja lično, nisam baš siguran, da nam gospodin Junis može pomoći u iskorenjivanju siromaštva, ali bi ovi naši mogli nešto naučiti o vraćanju poverenja u predstavnike institucija ove zemlje, a koristeći to novonastalo poverenje potruditi se da ovoj zemlji vrate nadu, da uopšte možemo bolje. Čini mi se da nam je i jedno i drugo oduzeto 12.03.2003. godine. Ne znam za vas, ali ja sam nekako bio siguran, da bez obzira na sve, ono što radimo ima nekog smisla.  Bio sam siguran da iza tog puta, koliko god da on traje, ima izlaza. Već naredne godine, to mi više nije izgledalo tako, niti vidim da će skoro ponovo izgledati. Kako vreme prolazi, sve sam sigurniji, da su i prvi i drugi uslov apsolutno neophodni, da stignemo tamo gde smo pre desetak godina krenuli.

Naslov „Srbija može biti kao Bangladeš“, koji je osvanuo u jednim dnevnim novinama, me je priznaću naljutio. Znam da se tekst odnosi na nešto sasvim drugo (gore pomenuto), ali mi pade napamet, pa kako li stigosmo dovde??? Čini mi se da nismo tu krenuli. Ne omalovažavam Bangladeš, i siguran sam da i od njih imamo itekako šta naučiti (recimo o demografskoj ekspanziji), ali nikada nisam ovu zemlju tako zamišljao. Nekako sam uvek bar gledao na bolje od nas, np.Dansku, Švedsku, Nemačku. Sad, nisam ja naivan i znam da ih nikada nećemo stići, ali hajdemo bar da na tome radimo. Nekako čemu težiš, uz sve uslove koje na tom putu trebaš da ispuniš (np. višegodišnji mukotrpan rad), na kraju na to i počneš da ličiš, a možda to i budeš.

Usled gomile svakodnevnih briga, informacija i udara koji zahtevaju trenutno reagovanje, postaje gotovo smešno poverenje i vera u opšti interes. Suština koja je izgubljena, se sastoji u izmenjenoj percepcija čoveka o tome šta je smisao života i kojim ciljevima teži, jer mu oni danas ni najmanje nisu realni. Umesto nade, danas imamo apatiju, a umesto poverenja skepticizam, a čini se, da je neko za  to odgovoran.

 I na kraju, ne brine mene što će recimo Beograd izgledati kao Dhaka (glavni grad Bangladeša), već što će Negotin biti kao Borga (provincija na istoku Bangladeša).