FACEBOOK REVOLUCIJA

Pisao sam o potrebi za Če-om, u bilo kom obliku koji je prihvatljiv za revoluciju u 21. veku. Ono što me je priznaću malo iznenadilo da to nije čovek već informacija. Ili da budem jasniji brzina protoka informacija, organizacija i kordinacija na veoma brz i efikasan način.

Iako me na njima ima, nisam veliki fan društvenih mreža. Medjutim, ovo što se dešava zadnjih meseci je prosto neverovatno. Sever Afrike je počeo prvi, tačnije Egipat, a prelilo se na ostatak. CIA (prodaja demokratije i koka kole), islamski fundamentaliza ili događanje naroda na kraju krajeva za ovu priču nije ni bitno. Mada ja glasam za ovo zadnje. Ta demografska snaga (sve ove zemlje su veoma mlade, mislim na prosečnu starost), u kombinaciji sa moćnim informacionim tehnologijama je jednostavno nezaustavljiva. A oni su toga i postali svesni. Sad situacija u samom komšiluku je malo drugačija, ali ovo je ipak Evropa (mislim na kontinent). Narodi u Hrvatskoj i BIH imaju neke svoje razloge. Ono što je meni zanimljivo je da je zajednički imenilac za sva dešavanja naroda FACEBOOK, TWITTER i slične društvene mreže. Društvene mreže kao što je Fejsbuk danas su najmoćnija sredstva komunikacije koja u sekundi menjaju svet i izazivaju događaje brzinom lavine. Sama činjenica da virtuelena sloboda vodi do stvarne političke slobode, ne ostavlja ni jedan režim na svetu spokojnim bio on demokratski ili ne.

Oni koji su postali toga na vreme svesni, preduzeli su i i adekvatne mere (ili se bar njima čine adekvatnim). Evo primera Rusije. FSB i Ministarstvo unutarnjih poslova predložili su izmene i dopune Krivičnog zakona prema kojima su vlasnici on-line socijalne mreže odgovorni za celokupan sadržaj objavljen na njihovim web stranicama. Očigledno, ideja je, ne optužiti vlasnika Facebook ili ruske mreže Vkontakte za ekstremizam, ali ih prisiliti da preuzmu odgovornost za pojedinačne korisnike zahtevajući da svaki potpisani ugovor sadrži sve pojedinosti korisnika. Takodje pre nekoliko godina Kremlj je otvorio svoju "blogersku školu”. Na ovaj način su Rusi formirali takozvane “vladine blogere” koji su se uključili u virtualni rat. Kinezi nisu ovako sofisticirani u načinu svoje borbe pa su sve društvene mreže o kojima pričamo jednostavno zabranili i iz Kine im ne možete pristipiti.

Evo šta jedan od najpopularnijih ruskih blogera Anton Nosik kaže o svemu:

"U Egiptu, najvećim internet provajderima je bilo naređeno da obustave usluge na pet dana. Bez obzira što je cijena bila gubitak od 90 miliona dolara. Ako je neko mislio da su Twitter i Facebook izveli ljude na trg, griješi. Internet ne može biti ukinut zato što nije na kablu danas. On je u ljudskim glavama. Zahavljujući Internetu, ljudi jednostavno shvate neke stvari o sebi, svom društvu i zemlji. Svataju da još milion drugih ljudi dijele njihove stavove i osjećanja, čak i ako nikad to nisu saznali gledajući televiziju. Možeš povući ručku i blokirati sajtove, ali ne možeš vratiti ljudske mozgove u vrieme prije interneta. Ljudi koji su jednom živjeli u svijetu otvorenih informacija, ne mogu odjednom biti natjerani da zaborave. Niko nije izumio dugme koje briše iskustvo slobode iz ljudske memorije".

Gde smo mi u svemu tome. Nama je revolucija preko glave, a nije da za njih baš i nema razloga. Dešavanje naroda na ovim prostorima je uvek moguće. Medjutim imam utisak da su našim nazovi “revolucionarima” bliži izolacioni materijali (npr.stiropor) nego informacione tehnologije. Valjda kakvi revolcionari takve i tehnologije. Strašno  mi  se svideo deo teksta Voje Žanetića koji odlično objašnjava naš revolucionarni potencijal pa bih njime i završio:

„I na kraju, dragi revolucionari, nepremostivu teškoću predstavljaju naši zahtevi. Šta da tražimo? Više demokratije nam ne treba, i ovo nam je mnogo, skoro pa anarhija. Diktaturu je takođe teško zahtevati, to smo valjda probali - pa nam se nešto nije dopalo. Opoziciju na vlasti je teško zahtevati, pošto se vlast predstavlja kao opozicija bivšoj vlasti, a opozicija, većinom, zastupa iste stavove kao vlast. Plus, trećina vlasti je već u opoziciji, pa to našu zajedničku stvar čini još komplikovanijom. Da ne pričamo da je nove ljude, naše buduće vladare, takođe teško naći, jer nema nikog ko bi hteo da to bude, a da to već nije bio... Bolji standard i više radnih mesta da tražimo, doći će MMF da nam objasni da nema para... Dakle, realno, teško je odlučiti koji će biti zahtevi naše revolucije, a izeš revoluciju bez zahteva. Nije nemoguća, ali je prilično nelogična.“