ČUDO NEVIĐENO

„U želji da ulepša svet, čovek poseže za čudom, još neviđenim, a suočava se sa tragičnom i smešnom stvarnošću.„

Ne znam da li se sećate filma Čudo neviđeno? Jedan od onih za sva vremena, pogotovo kod nas. Inače ova tragikomedija događa se u malom ribarskom mestu, na obali jezera, gde se se oduvek živelo na sličan način: žene love ribu, rade i druge teške poslove, dok njihovi muževi sede u kafani, udvaraju se konobarici, piju, mudruju i sanjaju novi i bolji život. Nekako suviše poznato zvuči da bi bilo samo fikcija, zar ne?

Nasuprot njima, Šćepan, prvi čovek u kraju, želi da od tog mesta stvori raj na zemlji i ljudima pokaže nešto što nikad nisu videli! Sa strašću zanesenjaka započinje neviđeni poduhvat: prokopati tunel kroz brdo, sve do mora, isušiti jezero i napraviti plodnu zemlju koja će davati tri žetve godišnje. U ostvarenju ove velike ideje pomaže mu nenadana pojava nove, mlade i lepe konobarice, koja svojim izazovnim prisustvom pokreće meštane. Tako ljudi, omamljeni strastima, ne shvataju  ozbiljno „čudo“ i opasnost koja im zaista preti. Šćepanov pokušaj da promeni svet i učini ga boljim završava se tragikomično. Umesto da se isuši jezero more plavi celo mesto.

Sad, ono što slušamo prethodnih meseci neodoljivo podseća na gore pomenuti film. Pogađate, radi se o projektu kanal Dunav-Morava-Vardar-Egejsko more. I da se razumemo, ne sumnjam ja u dobre namere ministra Baćevića, ono što me brine su rezultati i gubljenje vremena i para. Da je pameti, neko bi pored tolike priče o depolitizaciji, profesionalizaciji i potrebi da stručnjaci imaju veću ulogu, te stručnjake ponekad i nešto pitao, pa do ovakvog predloga ne bi ni došlo. A oni kažu sledeće.

Gotovo svi se slažu da jedan ovakav kanal, ako je glavni razlog transport, a trebao bi da bude, nema mnogo smisla. Izgradnja ovakvih kanala pratila je prvu industrisku revoluciju i uglavnom je početak gradnje vezan za XVIII i XIX vek. Kanalima ove vrste voze se uglavnom masovni rasuti tereti kao što su rude, pesak, kamen, žitarice i naftni proizvodi. Taj deo Srbije nama velikih rudnika, gotovo je simboličan broj velikih fabrika, a tržišni poljuprivredni viškovi tog kraja svakako nisu žitarice već voće i povrće koje se ne prevozi sporim baržama. Takođe rafinerije su povezane naftovodima pa ni prevoz naftnih derivata nije opcija. Uz to treba imati na umu da je transport na srpskim plovilima pao sa 1584 miliona tkm 2007, na 726 miliona tkm 2011.

Ništa bolja situacija nije ni sa potencijalnim tranzitom, jer Solunska luka nije, niti će biti luka za transport rasutih tereta u Centralnu Evropu. Transportni put Dunavom je mnogo boljih performansi i samim tim povoljniji za brodare. Dunavom mogu da plove brodovi i sastavi sa baržama i nekoliko puta veći od onih koji bi eventualno plovili na kanalu Dunav-Egejsko more. Veći brodovi i sastavi imaju mnogo bolju produktivnost i niže troškove, tako da bi i pored kraćeg puta, za većinu tereta prevoz ovim kanalom bio skuplji nego Dunavom. Takodje većina robe koja se prevozi za Centralnu Evropu dolazi iz Crnomorskog basena i Turske.

Na kraju, naše komšije Rumuni već su probali nešto slično. Naime Čaušesku je pre tridesetak godina otvorio kanal preko Dobrudže između Dunava i Crnog mora koji skraćuje plovni put za preko 400km. Izgradnja kanala je počela 1949, a delimično završena i puštena u rad 1984. Ovaj kanal je takođe najavljivan kao megaprojekat koji će izvući Rumuniju iz ekonomske krize. Posle otvaranja se pokazao kao prilično promašena investicija, što se i da zaključiti po tadašnjem, a i sadašnjem stepenu razvoja dragih nam suseda.

Gore navedeni podaci su jedna od kraćih analiza stručnjaka iz oblasti transporta koju je objavio časopis Vreme. Slični stavovi mogu se čuti i od gotovo čitave stručne javnosti. Čini se međutim, da to niko niti hoće, niti želi da čuje. I opet se bavimo stvarima koje ni stara Jugoslavija, sa svim svojim kapacitetima nije uspela da realizuje, a ne današnja Srbija. Pa mi danas nismo u stanju da završimo koridor 10 koji je prioritet svih vlada od 1991 na ovamo, a kopamo kanal do Egeja. Na žalost, narod sluđen niskim strastima i krvlju kojom ga hrane raznorazni mediji, bavi se farmama i velikim bratom, te ide na ruku Šćepanu koji se baš zaneo.